Blog

ZAŠTITA DECE – MOŽE LI BITI PRETERANA?

  |   Dom i porodica

“Vaša deca nisu vaša deca. Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, I premda su s vama, ne pripadaju vama.” Khalil Gibran

Bez obzira na to koliko se pripremali za roditeljsku ulogu, čini se da nas na nju ništa ne može pripremiti. Kakvi ćemo roditelji biti dosta zavisi od toga kakvo je naše iskustvo sa vlastitim roditeljima. Ponekad to znači da ćemo sa ponosom preuzeti neke njihove karakteristike, a u drugom slučaju da ćemo se truditi da radimo suprotno od onoga što su oni činili. U svakom slučaju, važna priča svakog roditeljstva je svesno posmatranje vlastitih postupaka, osećanja, želja i namera i retoričko pitanje otkud dolazi ta potreba. Traženjem i davanjem odgovora na to pitanje radimo na sebi i omogućujemo proces menjanja i donošenja odluka na svesnom nivou, umesto po navici ili naučenoj reakciji.

Potreba za zaštitom deteta duboko je ukorenjena u nama i možemo reći da omogućuje preživljavanje celog ljudskog roda. Nijedno životinjsko mladunče nije tako dugo bespomoćno i u nemogućnosti da samostalno preživi kao što je to dete. Ali, osim na biološkom nivou preživljavanja, detetu su neophodni i briga i ljubav, kao i osećaj emocionalne zaštite roditelja – doživljaja da se roditelju može obratiti za emocionalnu podršku i pomoć kada mu je to potrebno.

Među različitim problemima u roditeljstvu, tema koja je u porastu je roditeljstvo u kojem roditelji preterano štite dete. Da li je uopšte moguće preterano štititi dete?

Zaštita ili prepreka – kako prepoznati prezaštićivanje?
Uloga roditelja je mnogima vrlo važan deo njihovog identi­teta. Prirodno, i majke i očevi žele da budu što bolji u toj ulozi. Ali, šta znači biti bolji roditelj važno je pitanje kada se govori o temi preteranog zaštićivanja dece.
Bez obzira na to koliko se pripremali za roditeljsku ulogu, čini se da nas na nju ništa ne može pripremiti. Kakvi ćemo roditelji biti dosta zavisi od toga kakvo je naše iskustvo sa vlastitim roditeljima. Ponekad to znači da ćemo sa ponosom preuzeti neke njihove karakteristike, a u drugom slučaju da ćemo se truditi da radimo suprotno od onoga što su oni činili. U svakom slučaju, važna priča svakog roditeljstva je svesno posmatranje vlastitih postupaka, osećanja, želja i namera i retoričko pitanje otkud dolazi ta potreba. Traženjem i davanjem odgovora na to pitanje radimo na sebi i omogućujemo proces menjanja i donošenja odluka na svesnom nivou, umesto po navici ili naučenoj reakciji.

Potreba za zaštitom deteta duboko je ukorenjena u nama i možemo reći da omogućuje preživljavanje celog ljudskog roda. Nijedno životinjsko mladunče nije tako dugo bespomoćno i u nemogućnosti da samostalno preživi kao što je to dete. Ali, osim na biološkom nivou preživljavanja, detetu su neophodni i briga i ljubav, kao i osećaj emocionalne zaštite roditelja – doživljaja da se roditelju može obratiti za emocionalnu podršku i pomoć kada mu je to potrebno.

Među različitim problemima u roditeljstvu, tema koja je u porastu je roditeljstvo u kojem roditelji preterano štite dete. Da li je uopšte moguće preterano štititi dete?

Zaštita ili prepreka – kako prepoznati prezaštićivanje?
Uloga roditelja je mnogima vrlo važan deo njihovog identi­teta. Prirodno, i majke i očevi žele da budu što bolji u toj ulozi. Ali, šta znači biti bolji roditelj važno je pitanje kada se govori o temi preteranog zaštićivanja dece.

Neki roditelji smatraju da kada dete podeli neki svoj problem sa njima, oni moraju da znaju i da kažu tačno rešenje tog problema; neki roditelji kontrolišu prijateljstva koja deca uspostavljaju; neki roditelji sprečavaju dete u bilo kom pokušaju odvajanja od njih poput samostalnog igranja sa prijateljima, vožnje biciklom po kvartu, penjanja po drveću, samostalnog biranja sportova ili hobija. To rade i zbog toga što smatraju da tako pokazuju kako su dobri roditelji, ali i zbog straha da će se deci dogoditi nešto loše, da će biti povređena ili pak neuspešna. Deca jako dobro iščitavaju roditeljska emociona­lna stanja i često ih preuzimaju. Tako i deca koju roditelji preterano štite preuzimaju strah i teskobu roditelja, što može dovesti do rizika za razvoj psihičkih smetnji.

Iako kratkotrajno, deca nekada i budu zaštićena od navedenih situacija, a istovremeno roditelji preteranom brigom šalju deci poruku da im ne veruju, da su nesposobna da se nose sa svakodnevnim događajima i da oni (roditelji) znaju bolje.

Strah i povinovanje nasuprot zauzimanju za sebe
Ako se prisetimo teških trenutaka u vlastitim životima, možemo se prisetiti i onoga čemu su nas oni naučili. Svaka neugodna emocija koju smo pritom osetili daje nam određene poruke o ljubavi, važnosti bliskih ljudi u našim životima, verovanju u sebe, o razvoju vlastitih sposobno­sti.

Kada štitimo decu od razočaranja i frustracija iz svako­dnevnog života, oduzimamo im vredne alate za kasniji život, poput verovanja u soptvene snage, želje za napredovanjem i razvojem, slike ljudi i sveta koja nije ni crna, ni bela.
Osim toga, deca generaliziraju naš autoritet s autoritetom svih drugih ljudi pa često nauče da svi drugi znaju bolje. Tako se posle bespogovorno slažu sa svojim vršnja­cima, pokazuju strah od nadređenih osoba, lakše se konformiraju i ne preispituju mišljenja i ponašanja drugih ljudi. A koji roditelj želi da njegovo dete nema svoje mišljenje i veru u sebe?

S druge strane, oni roditelji koji dopuštaju da njihova deca pronađu način da se nose sa svakodnevnim životnim stresorima pomažu im u razvoju otpornosti i strategija suočavanja. Naravno, pritom i roditeljima i deci može biti teško da se nose sa poteškoćama: deci jer ih proživljavaju, roditeljima jer možda imaju ideje kako bi oni mogli da reše neku detetovu svađu sa prijateljem, domaći zadatak ili odluku oko upisa na fakultet. Kako deca rastu, tako im je manje potrebno roditeljsko upravljanje. Roditeljima je teško da to prihvate jer zapravo gube dete onakvo kakvo je ono bilo, njegove pređašnje potrebe za blizinom roditelja i njegovu zavisnost od roditeljskih ponašanja. Svi volimo da se osećamo potrebno i važno, a deca često ispunjavaju tu potrebu. Međutim, to nikako nije njihova svrha, a taj gubitak je nužan da bi dete odraslo u zdravu i samostalnu osobu.

Kako pustiti decu da budu deca?
Najpre deca, onda roditelji. Kada se suoče sa nekom poteškoćom, pustite prvo decu da sama pokušaju da je reše, a uskačite tek kada im to dugotrajno ne uspeva. Tako im pružate priliku da razvijaju različite strategije nošenja sa poteškoćama.

Deca donositelji odluka. Zavisno od uzrasta, deca mogu donositi odluke za sebe. Od biranja odjeće preko biranja prijatelja do izbora zanimanja. Poslušajte njihov glas, a zatim izaberite želite li dati svoju sugestiju ili ne želite. Mnogi se roditelji, jednom kada ih pitaju za mišljenje o vlastitom životu, iznenade zrelošću svoje dece.

Šte je najgore što može da se desi? Ako procenite da je reč o ozbiljnoj opasnosti, bilo fizičkoj ili emocionalnoj, svakako reagujte. Ali ako je reč o svakodnevnim životnim pote­škoćama, pustite dete da se samo oproba u njima.

Prirodne posledice. Pokisnuti do kosti je potpuno drugačije kada to iskusimo od toga kada samo slušamo šta bi moglo da nam se dogodi ako ne ponesemo kišobran. Razgovarajte o posledicama nekog detetovog ponašanja; sa stanovišta znatiželje kako je doživelo neko iskustvo, umesto sa visine. Pustite dete da vas iznenadi zaključcima.

Kao što je već puno puta rečeno, ne postoji recept za odgoj dece. Dobro je imati na umu smisao reči pesme sa početka – deca nisu naše vlasništvo i koliko god to želeli, ne možemo isplanirati njihov život da bude bez ikakve boli i tuge. Možemo im biti podrška sa strane, slušati ih i razgo­varati o životu i vrednostima. I najvažnije, možemo ih poštovati zbog onoga ko su, a pogotovo onda kada nisu ono što bismo mi želeli da budu.
Izvor:najboljamamanasvetu.com