Blog

Šta kažu pedagozi, kad dete sme da ostane samo kod kuće?

  |   Dom i porodica

Prvo ostavljanje deteta u kući je osetljivo pitanje, a procena ” tajminga” izrazito važna.
Vežbajući decu da ostaju sama u kući – u početku po nekoliko minuta, a kasnije sve duže, vi vežbate njihovu samostalnost. Osećanje da ste im poverili odgovornost boravka bez vašeg prisustva, utiče na porast samopouzdanja i praktičnog snalaženja.
Kao što je važno da naučite decu da se samostalno igraju, samostalno vezuju pertle, samostalno peru ruke… za njihovo samopouzdanje, formiranje pravilne slike o sebi, osećanje sigurnosti – važno je i da ostaju sama u kući. Ipak, još je važnije da ne poranite sa ovakvim zahtevima.
Pravo vreme da dete ostane samo u kući
Ne postoji univerzalno vreme koje bi važilo za svu decu i određivalo njihovu spremnost da ostanu prvi put sama kod kuće. U pitanju su velike individualne razlike, a idealno vreme zavisi od spremnosti deteta. Ipak, većina roditelja je prisiljena da zbog poslovnih obaveza već oko pete godine povremeno ostavlja decu samu. Iako je ovo prerano i nije preporučljivo, ukoliko se pridržavate principa postepenosti, obavite odgovarajuće pripreme sa detetom, a vaše zadržavanje van kuće nije dugo… i u ovom uzrastu se može povremeno, na kraće intervale, praktikovati.
Šta je važno da dete zna?
Naučite svoje dete:
• koga treba da pozove u slučaju opasnosti
• da ume preko telefona precizno i tačno da objasni ili izgovori svoju adresu
• da nikog ne pušta u kuću bez vašeg dopuštenja
• da nepoznatima koji zvone na vrata ne treba da otkriva da je samo kod kuće
• kako treba da postupa u slučaju požara
• da može slobodno da vam se obrati kad god ga nešto uplaši ili se oseća neprijatno.
Naime, deca predškolskog uzrasta nisu sposobna da budu sama, odnosno nije sigurno da će biti bezbedna bez nadzora. Dete može da ostaje samo oko desete godine, ali tek na nekoliko sati. Smatra se da u ovom uzrastu može da se snađe i pravilno reaguje u hitnim situacijama. Sa druge strane, ukoliko niste “pritisnuti” sopstvenim poslovnim obavezama, 12. godina je krajnje vreme kada je za dete (a ne za vas) važno da počne povremeno da ostaje samo u kući. Jer, ukoliko i posle 12. godine dete ne iskusi da je za pojedine situacije samo odgovorno, ili se ne oseća dovoljno samostalno, može odrasti u nesigurnu i zbunjenu osobu, zavisnu od svoje okoline.
Postepenost je važna
Priprema deteta da ostaje u kući bez vašeg nadzora treba da počne nekoliko nedelja pre nego što zaista odete. U predškolskom uzrastu, dete poznaje samo “sada” i “ovde”, pa mu se vaših deset minuta mogu činiti veoma dugim.
U početku, vaši izlasci van kuće neka budu samo po nekoliko minuta – do prodavnice, ili do nekog drugog mesta za koje dete zna da se nalazi veoma blizu kuće. Ipak, vreme koje deca provode sama, ne bi trebalo da bude svakodnevno i predugo. Na taj način nećete imati kontrolu šta deca rade i čime se bave, a vreme da izgradite međusobno kvalitetan odnos – biće osetno smanjeno.
Suzdržite svoj strah
Pokušajte da svoje strahove “držite” pod kontrolom, ne dozvolite da ih dete primeti. Vaše emotivno stanje će se preslikati na njega, pa će i ono dete koje je bilo spremno da ostane samo u kući prvi put, sada pokazivati otpor i strah. Kao i odrasla osoba, tako se i uplašeno dete ponaša manje racionalno nego kada nema emociju straha, a vama je važno da se dete, kada ostane samo u kući, ponaša upravo tako – racionalno.
Bezbedni uslovi
Osigurati bezbednost, podrazumeva da ste sigurni da dete neće eksperimentisati sa stvarima koje mu nisu dozvoljene ni inače, to jest kada ste vi prisutni (na primer, da je potpuno svesno rizika naginjanja kroz prozor, ili “igranja” sa strujom). Kada ste sigurni da će se dete ponašati nalik onome kao kada ste vi prisutni, i vaš lični strah biće manji. Omogućite bezbedne uslove i u samom prostoru (zatvorite prozor, ugasite šporet…).
Za svaki slučaj
Ostavite detetu telefonski broj na koji vas može pozvati u slučaju da ste mu neophodni. Važno je i da tokom svog odsustva i vi pozovete njega. Tako mu dajete priliku da vas čuje, objasnite kada ćete doći, proverite da li je sve u redu, malo mu “skratite” vreme. Za slučaj da ne može da vas dobije telefonom, ostavite i nekoliko drugih telefonskih brojeva osoba u koje i vi i ono imate poverenje. Ipak, sve ove telefonske brojeve nemojte ostaviti neposredno pre vašeg izlaska (tada unosite detetu dozu straha da će se nešto zaista i dogoditi, i opterećujete ga da mora da pazi na vaše sugestije), već na vidnom mestu, nekoliko dana ranije.
Šta ako…
Ukoliko se dogodi da u vreme vašeg odsustva zvoni telefon, ili komšija pokuca na vrata… to može biti pravi stres za dete. Ono ne zna kako treba da se ponaša, jer je to za njega potpuno nova situacija. Zato, pre nego što odete, pokušajte da predvidite moguće situacije, i recite detetu kako treba da se ponaša. Ne obavezujte ga da otvara vrata ukoliko neko zvoni, i uzdržite se od detaljnih i preciznih objašnjenja.
Nepredviđene potrebe
Ukoliko detetu nešto iznenada zatreba dok ste vi odustni, ustanovite dogovor šta će učiniti. U zavisnosti od njegovih godina, vaš dogovor može podrazumevati da dete i bez uključivanja vas može ispuniti svoju potrebu (na primer, da ode do prodavnice, kupi šta mu je potrebno, pa se vrati kući), ili da sačeka vas, ili da vas telefonom kontaktira, da se konsultujete.
Na primer, preskočite izjave da taj neko može biti lopov ili neki “zao čika”, i da vi nikada ne otvarate nepoznatim ljudima… jer time utičete na formiranje straha kod deteta, čak i kada dete ovu emociju pre vašeg objašnjenja nije imalo. Sa druge strane, i kada počne da ostaje samo u kući, mogući su kasniji, naknadni strahovi. Iako se ovi strahovi vama mogu činiti iracionalni i nevažni, shvatite ih onako kako ih doživljava i vaše dete, to jest sasvim ozbiljno.
Ponekad je dovoljno da čuje čudan zvuk ispred stana pa da to “poljulja” njegovu sigurnost i spremnost da bude bez vas. Uzdržite se od komentara: “Ti si već veliki dečko, glupo je da se plašiš…”. Umesto toga, pokažite mnogo strpljenja i napravite pauzu čak i u svojim kratkim odlascima, dok se ne uspostavi ranije stečena sigurnost.

Pozdrav pre odlaska
Obavezno se javite pre izlaska. Ako mislite da se dete igra i da neće primetiti da ste vi na samo par minuta otišli do prodavnice – rizikujete mnogo. Ukoliko primeti da vas nema, osetiće se prevareno, nesigurno, uplašeno. Ovu traumu će dugo pamtiti, a može se dogoditi i iznenadna potpuna vezanost za vas. Zato, ma koliko dete bilo zaigrano u svojoj sobi, uvek mu jasno i glasno recite gde idete i kada ćete se vratiti (na primer: “Idem do prodavnice, vraćam se za nekoliko minuta”).
Predlozi za zabavu
Omogućite detetu da se zabavi bez vas tako što ćete mu pripremiti omiljene crtane filmove, ili igre u kojima uživa. Takođe, podsetite ga čime se sve može igrati i kako se sve zabaviti dok se vi ne vratite. Možete mu dati predlog i za male zadatke, posebno ukoliko u tim aktivnostima ono uživa (da vam nešto nacrta, na primer).
Pravila sigurnosti
Ukoliko vaše dete poznaje osnovna pravila sigurnosti, sigurno će se osećati bolje kada ostane samo, ali ćete i vi imati više poverenja da će sve biti u redu dok se ne vratite. To ne znači da treba da računate da će dete umeti da se snađe u slučaju svih neprijatnih, nepredviđenih situacija, već da ste ispunili sve uslove da njegov boravak bez vašeg nadzora bude bezbedan.
Starija braća i sestre kao “čuvari”
Ukoliko imate dvoje ili više dece, podrazumeva se da ćete ostajanja u kući bez vas najviše uvežbavati sa starijim detetom. Kada ono savlada svoje početne strahove, biće vam lakše da istu akciju sprovedete sa mlađim, jer ćete mlađe ostavljati sa starijim.
Dodatne aktivnosti
Sve dok se dete ne navikne da ostaje samo u kući, izbegavajte da ga opterećujete dodatnim zadacima (da ugasi mašinu za veš, ili isključi šporet). Dete je uzbuđeno svojom novom samostalnošću, pa mu memorisanje ovih zadataka može predstavljati opterećenje.
Međutim, ukoliko je između njih mala razlika u godinama, ukoliko su skloni čestim tučama i prepirkama – obavezno pre izlaska iz kuće napomenite starijem detetu da očekujete da će sve biti u redu, da mu poveravate taj važan zadatak obezbeđivanja mira u kući (deca obožavaju da se osećaju korisnim i odgovornim), a svom mlađem detetu recite da ćete se brzo vratiti i da će sve biti u redu.
Osim toga, ponekad starija braća ili sestre u želji da se dokažu, ili u pokušaju da upravo oni (a ne vi) nešto nauče svoju mlađu braću i sestre – postaju izrazito zapovedničkog ponašanja kada im date odgovornost čuvanja mlađih. Tako, često se događa da starijoj deci uloga čuvara odgovara, jer je to prilika da se osete velikim i važnim, ali ne odgovara mlađima, jer se osećaju previše podređenim. U svakom slučaju, tek kada je starije dete odgovorno, samostalno i savesno, možete mu poveriti čuvanje mlađe braće i sestara. Ipak, starije dete nije zamena za vas.
Pokušajte da se uzdržite da mu poveravate zadatke menjanja pelena, igranja različitih igara… samo zato što to želi mlađe dete, a ne i ono, kao starije dete. Sačekajte da mlađe poraste dovoljno da oni međusobno uspostave “svoj” odnos. Starije dete ima svoje želje i potrebe – kako za vašom pažnjom, tako i za vašom brigom, koju u slučaju većeg broja dece verovatno više pokazujete mlađoj deci. Odnosno, čak i kada ostavljate mlađu decu na čuvanje najstarijem detetu, ne zaboravite da je i vaše najstarije dete – još uvek dete.
Izvor:prva.rs