Blog

„Nemojte živeti za svoju decu, preklinjem vas“

  |   Dom i porodica

Koliko puta ste, možda i od svojih roditelja, čuli nešto tipa: Živim samo za svoje dete? Ali, verovatno ni onaj ko to izgovara ne razmišlja o težini tih reči, niti o mogućim scenarijima koje bi one mogle da izazovu.

Psihološkinja i spisateljica Olga Valjaeva je rešila da vas upozori – prenosimo vam njeno „pismo roditeljima“ koje će vas sigurno naterati da se zamislite.

Nemojte živeti za decu

Majka je sama odgajila Vanju. Nikad se nije udala, sve je davala sinu, kupila mu stan, platila fakultet. Postao je divan muškarac, uspešan. Sada ima pedeset godina. Nikad se nije ženio, nema dece. Ceo život se trudi da vrati mami dug koji joj nije tražio. Ne uspeva.

Ksjušin otac je radio dan i noć zbog dece. Imao je velike planove – posebno za ćerku. Ona je bila pametnica. Pa je on maštao da ona postane lekar. Upisao ju je na fakultet. Ali ona se ispisala. Želela je da živi svoj život. Na svoj način. Htela je da postane umetnica. Tata je pokušao da je urazumi i – ispostavio joj račun. Sve je izračunao: koliko je koštala škola, sekcije, privatni časovi, odeća, hrana… I zatražio da mu vrati dug. Suvišno je govoriti da Ksjuša više nikad nije videla oca. Prošlo je od tada preko trideset godina…

Mama se zbog Ire odrekla ličnog života. Posle razvoda nije se ni sa kim viđala, plašila se da ne istraumira ćerku. Ćerka je porasla i ne može da ostavi mamu. Ne može ni sa kim da se viđa. Ne može čak ni da pomisli da ostavi mamu i da se pozabavi ličnim životom. Ira ima četrdeset godina. Nije se udavala. Nema dece.

Igorovi i Ženjini roditelji su bili najdivniji roditelji. Sve su činili za decu, sve moguće i nemoguće. Porodica je uvek bila složna, porodični praznici, odmori… Samo što su u tom roditeljstvu njih dvoje izgubili odnos muž–žena. Više ih ništa nije vezivalo. Proživeli su zajedno trideset godina, kao tata i mama. A potom, kada su deca otišla svojim putem, oni su se naprosto razveli. Ženja dan-danas ne može da se dozove od te tako goleme obmane. Ima trideset sedam godina i još ne planira da se udaje. Plaši se da se i njoj ne ponovi tužna priča. Posle razvoda mama je brzo uvenula…

Goša – dugo čekano dete. Svi su nad njim oduvek treperili, brinuli se, čuvali ga, čak i previše. Istinu govoreći, njegova majka je prestala da čeka princa i odlučila da rodi sebi dete. A potom je odlučila da se posredstvom Georgija ostvare svi njeni snovi. Trudila se na svaki način da od njega napravi vunderkinda. Učio je nekoliko jezika, išao na nekoliko sekcija, svirao harfu… Majka se dičila sinom i stalno ga molila da odsvira nešto gostima. Harfa je tako egzotična! Goša je u petoj deceniji života. Razvodi se. Njegovu decu vaspitava drugi muškarac. Goša nema ništa protiv. Do dan-danas nije načisto šta želi od života. Vunderkind nije postao. Nije izdržao i slomio se. Sada pije. Pre posla, umesto posla i posle posla. Mama to ne vidi.

Malo li je takvih priča i mnogo li je radosti i veselja u njima? Kada dete postane smisao života, to je za njega preteško breme. To je kao da je zaključano u sobi u kojoj će pre ili kasnije nestati vazduha. U početku je moguće tako živeti, ali postepeno počinješ da otežano dišeš. Dišeš otežano od ljubavi i brige.

I nije dovoljno što dvadeset, ili koliko već, godina živiš u zagušljivoj životnoj pustinji, nego ostaješ i dužan. Podnosi ti se račun, mada ti se činilo da si samo došao u goste. I rado bi pomogao domaćinima – sam i na sopstvenu inicijativu. Ali sada ti se na tacni servira račun za celih dvadeset godina, za koje vreme je tvoj svaki udah pržio tvoju utrobu…

Nadalje ima više varijanti. Dete taj račun može plaćati večno. Poput Ire i Vanje s početka priče. Ili protestovati – početi da pije, pokidati sve veze – kao Goša i Ksjuša… Retko ko je kadar da razume i prihvati takav odnos roditelja. Da razume i prihvati, a da pritom ne žrtvuje svoj život, svoja interesovanja.

Zato vas preklinjem, ne živite za decu! Nađite drugi smisao svog života, nađite drugi smisao materinstva i očinstva. Da male devojčice i dečaci, dolazeći na ovaj svet, ne postaju taoci i žrtve vašeg „dobročinstva“ i brige.

Volite svog muža. Deca će porasti i otići, a on ostaje s vama. Vi možete dati primer deci i vaš odnos može biti razlog da požele i sami porodicu, decu. A možete i ubiti svaku želju, ako budete opsednuti detinjim problemima i ignorisali odnos supružnika.

Volite sebe. Ne zaboravljajte sebe jureći za detetovom srećom. Nemojte se odricati nove haljine zbog novog robota. Ne menjajte kozmetičara za privatnog učitelja. Ako sami o sebi ne vodite računa, šta možete dati drugome? Kakav primer? Kakvu ljubav? Odakle?

Smisao života potražite van aspekta materijalnog. Ovaj život jednom će se završiti, čak i ako sada odbijate da pomislite na to. Duhovna praksa, religija, molitve… Možete odatle crpsti životnu snagu umesto da je isisavate iz dece.

Na živite za decu, preklinjem vas. Kada sretnem ljude kojima su roditelji pružili sve pa i više od toga, veoma mi je teško da ih gledam u oči. U velikoj meri prepoznajem sebe i svoj bol. Vidim iste muke, slomljena srca, prazne duše. U njihovim očima – krici za pomoć. Bol, očaj, krivica… Oni – kao i svako dete – silno žele da vole svoje roditelje. No u tom slučaju, naprosto neće preživeti…

Dajte svojoj deci mogućnost da žive i dišu. Onda će moći da rastu i razvijaju se. Onako kako ih vodi sopstveni put. Uloga nas kao roditelja je jednostavna: zalivati na vreme, ne zaklanjati sunce, čuvati od štetočina. A dalje će se dete, kao cvet, snaći i samo, i ispoljiti sve najbolje u sebi što mu je odozgo dato.

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: Valyaeva.ru