VELIKA ISPOVEST LEGENDARNOG ĐOKE MARJANOVIĆA

VELIKA ISPOVEST LEGENDARNOG ĐOKE MARJANOVIĆA

0 208

U Splitu i Zagrebu su me IZVIŽDALI, a onda se desilo nešto NEVEROVATNO!

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „…Karenjine smeh, njene cigarete dim… ?”

 

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Vaša generacija – ne mislim samo na pevače – bila je vrlo jugoslovenski orijentisana. Znači li to da današnje generacije nemaju takvu potrebu za eksponiranjem po svaku cenu?

 

Čini mi se da je najbolju definiciju te generacije, od 1930. do 1939. dao književnik Sveta Lukić. To je jedna najzdravija, najpozitivnija generacija nove Jugoslavije, večna rezerva, preskočena generacija: premlada da ide u revoluciju, ali na čijim je plećima nošena revolucija izgradnje. Taman kad je trebalo da uživa u plodovima svog rada, došli su mlađi i ta generacija je nekako preskočena. Zaista je tako! Ne samo mi pevači, već čitav narod bio je vrlo jugoslovenski orijentisan, kako su nas u školama učili. Čitava ta generacija, gotovo ne verujući, bolno doživljava ovu današnju rascepkanost. Ako po ubeđenju i vaspitanju danas kažemo da smo Jugosloveni, neki bi to protumačili kao unitarizam. Postoje neke etikete koje se lako lepe, a teško skidaju. I uopšte, ishitreno i površno osuđuju se neke stvari koje su nekad, nama, puno značile. Zašto da posle četrdeset i tri godine od revolucije kažemo da je nova Jugoslavija bila najjača odmah posle rata, onako porušena, gladna, izmučena? A bila je tad najjača… prava Jugoslavija!

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Ima li nostalgije za tim revolucionarnim vremenima?

 

Nema kutka ove moje domovine koji nisam obišao i gde nisam bio shvaćen od prvog mog koraka, gde nisam svu svoju ljubav, zanos i entuzijazam davao svuda jednako bez razlike. Mene su prihvatali i razumeli i u Sloveniji, i u Makedoniji, i na Kosovu, u Bosni, u svim republikama i pokrajinama – a danas, nekako je došla situacija da nekom smeta ako ideš tamo, neko se ljuti kad dođeš ovamo. Kao umetnik koji je ubeđen da muzika stvarno nema granica i brana, osećam se tužan da u mojoj domovini postoje dva grada u kojima doživljavam zvižduke na pomen mog imena. Bio bih vrlo zabrinut i hrabro bih se povukao sa scene da dobijem zvižduke posle koncerta, ali znam da ovakvi zvižduci imaju drugačiji podtekst koji me kao čoveka potresa.
Da li ste spremni da kažete koji su to gradovi?

 

Zagreb i Split.

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zar se u međuvremenu nisu promenile generacije, neopterećene teretima prošlosti?

 

Sigurno da jesu, ali tamo nisam gostovao tolike godine. Očigledno, nisam bio poželjan, i onda… ne odlazim. Sećam se da sam 1971. u Sisku pevao na festivalu „Zlatni glas Jugoslavije”, na poziv direktora festivala Nikice Kalođere, jer je smatrao da je meni tu mesto. Otišao sam u Sisak i na najavu mog imena bilo je zvižduka: međutim, Sisak je uvek bio grad slobodarstva, grad heroj, uvek pozitivno usmeren, pa je to i pokazao. Dok sam pevao bilo je sve više aplauza, sve manje zvižduka, a na kraju Festivala dobio sam nagradu publike „Zlatni prsten grada Siska”. To mi je izuzetno značajna i draga nagrada jer je imala pre politički, nego muzički značaj. Siguran sam da je tad u Sisku bilo i boljih pevača od mene, mnogo popularnijih, ali je ta nagrada bila izraz jednog poštovanja i raspoloženja, što me je, onako ljudski, ohrabrilo.

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zvižduke nije bilo lako zaboraviti?

 

Gledajte, sa sigurnošću mogu da kažem da ti zvižduci nisu potekli od naroda, nego, kao što se pokazalo, „odozgo”. Mi smo bili žrtve, jer se javno nije smelo pljuvati po nekim regijama, ali se smelo pljuvati po nekim njenim predstavnicima. Lično mi je zbog svega toga užasno žao. U Split sam redovno išao na festival, uvek sam bio divno priman – sve do vremena „maspoka” – čak sam odnosio i prve nagrade. Godine 1961. pevao sam pesmu „Čakule o siromajima” i doživeo nezapamćene ovacije. Kasnije sam sa Beti Jurković u duetu pevao „Pod balaturom”, a 1972. sam na Festival u Split otišao sa istim žarom, ljubavlju i entuzijazmom.
Za Zagreb vas vezuju izuzetno prijatne uspomene?

 

Najdraži mi je festival 1962. godine kad sam pevao „Ljiljanu”, kompozitora Alfija Kabilja, u ritmu ča-ča-ča. Tad sam doživeo ovacije. Posle nastupa, na prijemu, prišli su mi Mika Tripalo i Pero Pirker – a Miku sam znao još iz Beograda – i rekli mi, da su posle niza razgovora zaključili da su najveće zvezde festivala bili „Kvartet 4M” i – ja. Kazali su mi da je šteta što Zagreb nema jednog Đorđa Marjanovića i čak mi ponudili da se preselim u Zagreb. Nudili su mi stan, davali divne uslove, ali sam u to vreme bio ekskluzivac RTB-a, žena mi se već zaposlila u Beogradu – pa, na žalost, tu ponudu nisam mogao da prihvatim.

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Onda je stigao Zagrebački festival 1971. godine…

 

Učestvovao sam na večeri šansona. S pesmom „Devojka u plavim farmerkama”. Na najavu mog imena, prvi put u Zagrebu, doživeo sam zvižduke. Ali, sebi sam dao zadatak kao da pevam pred publikom koja jedva čeka da me čuje. Muzičari, dirigenti, moji prijatelji iz Zagreba, bili su potreseni i uzbuđeni, ali sam spokojno izašao na scenu i pesmu otpevao kao nikad u životu. Naravno, usledili su aplauzi, prave ovacije. Sutradan sam od hotela „Esplanada” do Radio-Zagreba išao pešice. Nisam žurio, ali mi je za taj kilometar puta trebalo gotovo tri sata, jer su me na svakom koraku zaustavljali Zagrepčani svih uzrasta i svako od njih osećao je potrebu da mi stisne ruku i da mi se izvini za sinoćnje zvižduke: „Gospon Marjanović! Vi nemojte gledat’ Zagreb kroz to: mi vas cenimo još od pesme ‘Ljiljana’, poštujemo…”. Bilo je to dirljivo, divno, jedna kulturna reakcija na jedan nekulturan gest. I nikako mi onda nije jasno ko to potpaljuje vatru, ko to ruši lepotu međuljudskih odnosa među našim narodima. Zbog čega? Zašto?

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zagrebačkoj publici želeli ste da se odužite prvim samostalnim koncertom u glavnom gradu SR Hrvatske?

 

Bilo je to 1977. kad sam imao jubilarni solistički koncert ,,K’o nekad u osam”. Posle jednog koncerta u Bosni, koji je odlično prošao kod publike, direktorica jedne koncertne agencije (koja je kasnije propala), gospođa Zlata, predložila mi je da mi organizuje koncert u Zagrebu. Napokon! Bili smo u stalnim kontaktima, određen je čak i termin za nastup u „Lisinskom”. Nedelju dana pre koncerta, gospođa Zlata me moli, da zbog velikog interesovanja damo i popodnevni koncert. Naravno, pristanem! Onog jutra kad smo morali da krenemo na put, evo opet na telefonu gospođe Zlate: „Čujte, gospod Marjanović, nemojte me pogrešno shvatiti, ali smo ipak samo za varijantu da se održi večernji koncert, jer karte za popodnevni slabo idu, a mi ne bismo željeli da Đorđe pjeva pred praznom dvoranom”. Opet se složim: lakše konju bez samara! Poručim joj da krećemo u dva popodne i baš nekoliko minuta pre dva, opet zove gospođa Zlata: „Nemojte pogrešno razumjeti, gospod Marjanović, ali moramo otkazati i večernji koncert, jer nije prodata sala, a vaš renome…” U redu, kažem, ali vas molim dve stvari: da slučajno ne objavite da se koncert odlaže zbog moje bolesti ili mog otkaza ili ucene, i drugo, da mi do pet popodne pošaljete telegram otkaza. „ Joj, pa šta ću napisat’ kao razlog” – zavapi Zlata. „Pa napišite ono što ste mi rekli: zbog slabog interesovanja, prinuđeni smo da otkažemo koncert dana tog i tog u Zagrebu”. „Joj, pa to je nezgodno za vaš renome” – kaže Zlata, ali sam na tome insistirao.
Rekao sam joj da do pet čekam telegram: ako ne stigne, krećem na koncert u Zagreb! Jer, ja isto radim i za pedeset, kao i za petsto i za 50.000 posetilaca. Telegram dobijem, naravno, ne odem, ali od mojih prijatelja iz Zagreba čujem druge priče. Svi su oni želeli da kupe karte, ali im je rečeno na blagajni – nekoliko dana uoči koncerta – da su, ili ostale samo za zadnji red, ili su prodate. Dakle, pouzdano, interesovanje je bilo ogromno: ta divna publika stvarno je htela da me vidi i pozdravi, ali nešto se desilo, nešto neobjašnjivo…

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Život piše drukčija scenarija?

 

Moju decu vaspitavam u jugoslovenskom duhu, isto onako kako su mene vaspitavali. I kad smo kod toga, čujte: moje ćerke su u proleće 1986. sa Muzičkom akademijom bile u Zagrebu na koncertu Svjatoslava Rihtera. U društvu jednog zagrebačkog muzikofila, Nataša i Nevena su primetile jednog jako zgodnog dečka. Domaćin je onda rekao da bi moje ćerke i taj dečko trebalo odavno da se znaju, jer je to sin Vice Vukova! Međutim, moja deca o čitavom tom slučaju ništa nisu znala, nije im čak bilo poznato ni ko je Vice Vukov! Tek kad su se vratile, ispričao sam im o čemu se radi: da je to bio jedan veliki pevač koji je postao pionom jedne političke euforije, svesno ili nesvesno – ne želim u to da ulazim – i desio se nekakav incident. Bolje je za mlade da se tim ne opterećuju!

 

Kurir.rs/ XXZMagazin/Petar Luković/ Foto:Printscreen Youtube