Nostalgija

0 230

“Srpska Džejn Ostin”, kako je često nazivaju, opet je pre nekoliko godina osvojila srpsku publiku kada su njeni romani ekranizovani i tako ponovo stekli izuzetnu popularnost.

Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom.

 

Iza imena Mir Jam krije se Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u “Novostima” kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u “Nedeljnim ilustracijama”, sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i eksentričnom personom. Šetala je beogradskim ulicama “zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće”. Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.

 

“Kraljica ljubavnih romana”, kako su je nazivali, osvojila je čitalačku publiku u Jugoslaviji svojom laganom prozom, jednostavnim i ponekad sladunjavim stilom koji je bio izuzetno slikovit i pružao je odmor i beg od svakodnevnih briga i problema.

Mir Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom “Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće. Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom “Srpske trilogije”. Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

 

Milica Jakovljević je autor romana “Ranjeni orao”, koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani “To je bilo jedne noći na Jadranu”, “Nepobedivo srce”, “Otmica muškarca”, “Greh njene mame”, “U slovenačkim gorama”, “Samac u braku” i “Mala supruga” su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim razvojem događaja.

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka “Dama u plavom”, “Devojka sa zelenim očima”, “Časna reč muškarca” i “Sve one vole ljubav”, kao i pozorišne komade “Tamo daleko” i “Emancipovana porodica”. Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila, a prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene.

 

“Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”, kritikovao je “revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

 

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine. Decenijama su njena dela bila zaboravljena od većine, ukaljana pečatom srama njihove autorke, da bi se vratila na scenu predstavom “Ranjeni orao” 1972. godine u Ateljeu 212. Od tada publika opet može da uživa u njenim delima i da pronađe predah od svakodnevnog života, čitajući romane i gledajući filmove i serije inspirisane njenim radom.

 

izvor:Kurir.rs/Dnevno.rs, Foto: Printscreen/Faceboook

0 155

U Splitu i Zagrebu su me IZVIŽDALI, a onda se desilo nešto NEVEROVATNO!

Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je King. Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. Kritičari su govorili da nema glas, obožavatelji da nema konkurenciju. Ali, šta je mogla kritika čoveku koji je pevao: „…Karenjine smeh, njene cigarete dim… ?”

 


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Vaša generacija – ne mislim samo na pevače – bila je vrlo jugoslovenski orijentisana. Znači li to da današnje generacije nemaju takvu potrebu za eksponiranjem po svaku cenu?

 

Čini mi se da je najbolju definiciju te generacije, od 1930. do 1939. dao književnik Sveta Lukić. To je jedna najzdravija, najpozitivnija generacija nove Jugoslavije, večna rezerva, preskočena generacija: premlada da ide u revoluciju, ali na čijim je plećima nošena revolucija izgradnje. Taman kad je trebalo da uživa u plodovima svog rada, došli su mlađi i ta generacija je nekako preskočena. Zaista je tako! Ne samo mi pevači, već čitav narod bio je vrlo jugoslovenski orijentisan, kako su nas u školama učili. Čitava ta generacija, gotovo ne verujući, bolno doživljava ovu današnju rascepkanost. Ako po ubeđenju i vaspitanju danas kažemo da smo Jugosloveni, neki bi to protumačili kao unitarizam. Postoje neke etikete koje se lako lepe, a teško skidaju. I uopšte, ishitreno i površno osuđuju se neke stvari koje su nekad, nama, puno značile. Zašto da posle četrdeset i tri godine od revolucije kažemo da je nova Jugoslavija bila najjača odmah posle rata, onako porušena, gladna, izmučena? A bila je tad najjača… prava Jugoslavija!


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Ima li nostalgije za tim revolucionarnim vremenima?

 

Nema kutka ove moje domovine koji nisam obišao i gde nisam bio shvaćen od prvog mog koraka, gde nisam svu svoju ljubav, zanos i entuzijazam davao svuda jednako bez razlike. Mene su prihvatali i razumeli i u Sloveniji, i u Makedoniji, i na Kosovu, u Bosni, u svim republikama i pokrajinama – a danas, nekako je došla situacija da nekom smeta ako ideš tamo, neko se ljuti kad dođeš ovamo. Kao umetnik koji je ubeđen da muzika stvarno nema granica i brana, osećam se tužan da u mojoj domovini postoje dva grada u kojima doživljavam zvižduke na pomen mog imena. Bio bih vrlo zabrinut i hrabro bih se povukao sa scene da dobijem zvižduke posle koncerta, ali znam da ovakvi zvižduci imaju drugačiji podtekst koji me kao čoveka potresa.
Da li ste spremni da kažete koji su to gradovi?

 

Zagreb i Split.


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zar se u međuvremenu nisu promenile generacije, neopterećene teretima prošlosti?

 

Sigurno da jesu, ali tamo nisam gostovao tolike godine. Očigledno, nisam bio poželjan, i onda… ne odlazim. Sećam se da sam 1971. u Sisku pevao na festivalu „Zlatni glas Jugoslavije”, na poziv direktora festivala Nikice Kalođere, jer je smatrao da je meni tu mesto. Otišao sam u Sisak i na najavu mog imena bilo je zvižduka: međutim, Sisak je uvek bio grad slobodarstva, grad heroj, uvek pozitivno usmeren, pa je to i pokazao. Dok sam pevao bilo je sve više aplauza, sve manje zvižduka, a na kraju Festivala dobio sam nagradu publike „Zlatni prsten grada Siska”. To mi je izuzetno značajna i draga nagrada jer je imala pre politički, nego muzički značaj. Siguran sam da je tad u Sisku bilo i boljih pevača od mene, mnogo popularnijih, ali je ta nagrada bila izraz jednog poštovanja i raspoloženja, što me je, onako ljudski, ohrabrilo.


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zvižduke nije bilo lako zaboraviti?

 

Gledajte, sa sigurnošću mogu da kažem da ti zvižduci nisu potekli od naroda, nego, kao što se pokazalo, „odozgo”. Mi smo bili žrtve, jer se javno nije smelo pljuvati po nekim regijama, ali se smelo pljuvati po nekim njenim predstavnicima. Lično mi je zbog svega toga užasno žao. U Split sam redovno išao na festival, uvek sam bio divno priman – sve do vremena „maspoka” – čak sam odnosio i prve nagrade. Godine 1961. pevao sam pesmu „Čakule o siromajima” i doživeo nezapamćene ovacije. Kasnije sam sa Beti Jurković u duetu pevao „Pod balaturom”, a 1972. sam na Festival u Split otišao sa istim žarom, ljubavlju i entuzijazmom.
Za Zagreb vas vezuju izuzetno prijatne uspomene?

 

Najdraži mi je festival 1962. godine kad sam pevao „Ljiljanu”, kompozitora Alfija Kabilja, u ritmu ča-ča-ča. Tad sam doživeo ovacije. Posle nastupa, na prijemu, prišli su mi Mika Tripalo i Pero Pirker – a Miku sam znao još iz Beograda – i rekli mi, da su posle niza razgovora zaključili da su najveće zvezde festivala bili „Kvartet 4M” i – ja. Kazali su mi da je šteta što Zagreb nema jednog Đorđa Marjanovića i čak mi ponudili da se preselim u Zagreb. Nudili su mi stan, davali divne uslove, ali sam u to vreme bio ekskluzivac RTB-a, žena mi se već zaposlila u Beogradu – pa, na žalost, tu ponudu nisam mogao da prihvatim.


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Onda je stigao Zagrebački festival 1971. godine…

 

Učestvovao sam na večeri šansona. S pesmom „Devojka u plavim farmerkama”. Na najavu mog imena, prvi put u Zagrebu, doživeo sam zvižduke. Ali, sebi sam dao zadatak kao da pevam pred publikom koja jedva čeka da me čuje. Muzičari, dirigenti, moji prijatelji iz Zagreba, bili su potreseni i uzbuđeni, ali sam spokojno izašao na scenu i pesmu otpevao kao nikad u životu. Naravno, usledili su aplauzi, prave ovacije. Sutradan sam od hotela „Esplanada” do Radio-Zagreba išao pešice. Nisam žurio, ali mi je za taj kilometar puta trebalo gotovo tri sata, jer su me na svakom koraku zaustavljali Zagrepčani svih uzrasta i svako od njih osećao je potrebu da mi stisne ruku i da mi se izvini za sinoćnje zvižduke: „Gospon Marjanović! Vi nemojte gledat’ Zagreb kroz to: mi vas cenimo još od pesme ‘Ljiljana’, poštujemo…”. Bilo je to dirljivo, divno, jedna kulturna reakcija na jedan nekulturan gest. I nikako mi onda nije jasno ko to potpaljuje vatru, ko to ruši lepotu međuljudskih odnosa među našim narodima. Zbog čega? Zašto?


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Zagrebačkoj publici želeli ste da se odužite prvim samostalnim koncertom u glavnom gradu SR Hrvatske?

 

Bilo je to 1977. kad sam imao jubilarni solistički koncert ,,K’o nekad u osam”. Posle jednog koncerta u Bosni, koji je odlično prošao kod publike, direktorica jedne koncertne agencije (koja je kasnije propala), gospođa Zlata, predložila mi je da mi organizuje koncert u Zagrebu. Napokon! Bili smo u stalnim kontaktima, određen je čak i termin za nastup u „Lisinskom”. Nedelju dana pre koncerta, gospođa Zlata me moli, da zbog velikog interesovanja damo i popodnevni koncert. Naravno, pristanem! Onog jutra kad smo morali da krenemo na put, evo opet na telefonu gospođe Zlate: „Čujte, gospod Marjanović, nemojte me pogrešno shvatiti, ali smo ipak samo za varijantu da se održi večernji koncert, jer karte za popodnevni slabo idu, a mi ne bismo željeli da Đorđe pjeva pred praznom dvoranom”. Opet se složim: lakše konju bez samara! Poručim joj da krećemo u dva popodne i baš nekoliko minuta pre dva, opet zove gospođa Zlata: „Nemojte pogrešno razumjeti, gospod Marjanović, ali moramo otkazati i večernji koncert, jer nije prodata sala, a vaš renome…” U redu, kažem, ali vas molim dve stvari: da slučajno ne objavite da se koncert odlaže zbog moje bolesti ili mog otkaza ili ucene, i drugo, da mi do pet popodne pošaljete telegram otkaza. „ Joj, pa šta ću napisat’ kao razlog” – zavapi Zlata. „Pa napišite ono što ste mi rekli: zbog slabog interesovanja, prinuđeni smo da otkažemo koncert dana tog i tog u Zagrebu”. „Joj, pa to je nezgodno za vaš renome” – kaže Zlata, ali sam na tome insistirao.
Rekao sam joj da do pet čekam telegram: ako ne stigne, krećem na koncert u Zagreb! Jer, ja isto radim i za pedeset, kao i za petsto i za 50.000 posetilaca. Telegram dobijem, naravno, ne odem, ali od mojih prijatelja iz Zagreba čujem druge priče. Svi su oni želeli da kupe karte, ali im je rečeno na blagajni – nekoliko dana uoči koncerta – da su, ili ostale samo za zadnji red, ili su prodate. Dakle, pouzdano, interesovanje je bilo ogromno: ta divna publika stvarno je htela da me vidi i pozdravi, ali nešto se desilo, nešto neobjašnjivo…


FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE

Život piše drukčija scenarija?

 

Moju decu vaspitavam u jugoslovenskom duhu, isto onako kako su mene vaspitavali. I kad smo kod toga, čujte: moje ćerke su u proleće 1986. sa Muzičkom akademijom bile u Zagrebu na koncertu Svjatoslava Rihtera. U društvu jednog zagrebačkog muzikofila, Nataša i Nevena su primetile jednog jako zgodnog dečka. Domaćin je onda rekao da bi moje ćerke i taj dečko trebalo odavno da se znaju, jer je to sin Vice Vukova! Međutim, moja deca o čitavom tom slučaju ništa nisu znala, nije im čak bilo poznato ni ko je Vice Vukov! Tek kad su se vratile, ispričao sam im o čemu se radi: da je to bio jedan veliki pevač koji je postao pionom jedne političke euforije, svesno ili nesvesno – ne želim u to da ulazim – i desio se nekakav incident. Bolje je za mlade da se tim ne opterećuju!

 

Kurir.rs/ XXZMagazin/Petar Luković/ Foto:Printscreen Youtube

0 1125

Tihim glasom kaže da se trudi njenu poslednju želju da ispuni.

“Samo da me ne zaboraviš”, bile su poslednje reči dive jugoslovenskog glumišta Ružice Sokić koje je uputila suprugu Miroslavu Lukiću na samrti. Sa suzama u očima ove reči on i danas pamti, a tihim glasom kaže da se trudi njenu poslednju želju da ispuni.

 

“Trudim se da je ne zaboravim. Samo se trudim. Valjda sam uspeo. Želim da to ostane i posle mene. Da fondacija živi.”

 

U stanu u Krunskoj uspomene su na svakom koraku. Iako Ružice Sokić već godinama nema, suprug je čuva od zaborava. U njenu čast osnovao je fondaciju koja nosi njeno ime, a njene fotografije, nagrade, slike su svuda po stanu.

 

“Uvek je vidim sa njenim ruksakom na leđima koji je pun dela koje igra tog momenta. U kući su svi stolovi vek bili puni dela. Igrala je po desetak predstava istovremeno. Stalno je čitala”, kaže setno Lukić i dodaje:

 

“Znala je da izazove humor. Ali humor se izaziva i sa strogim izrazom lica. Ruža je bila ozbiljna, ali je bila dobre naravi. Kada počne da se bavi svojim poslom, bilo je opasno ubaciti se u njen vidokrug. Ako nije išlo kako treba, onda je bilo i malo nervoze.”


foto: Kurir Arhiva

Kuća je bila njeno utočište puno ljubavi. Ljubav je dobijala kako od supruga tako i od majke Vukosave koja je kod njih živela. Kućnim poslovima se nije bavila.

 

“Uvek je imala ko će da se brine o ručku i kuvanju. Čak i pre mene. Trideset godina sam bio s njom. Privatno su je ispunjavale druge stvari. Volela je da skija. To je bila njena ominjena stvar. Imao sam kuću na Kopaoniku i kada smo mogli da pobegnemo od poslovnih obaveza, stalno smo bili tamo”, kaže Miroslav.

 

Kada ju je prvi put video, on je znao da je Ružica njegova ljubav. Poštovanje, razumevanje i ljubav sačuvali su njihov brak.

 

“Znali smo se. Sviđali se. Bio sam dosta po pozorištima. Jednog leta smo se našli na Kopaoniku zajedno. Reč po reč, rodila se ljubav”, priseća se Lukić i otkriva da su je srećnom činili pozorište i putovanja.

 

“Volela je da putuje. Obilazili smo celo Sredozemlje, putovali do Afrike. Dosta sam ja bio poslovno vezan za putovanja. Išli smo svuda. Bili i do Zimbabvea”, kaže Miroslav, koji je u stopu pratio Ružicu.

 

 


foto: Kurir / Marina Lopičić

Kako kaže, najviše ju je potresla majčina smrt.

 

“Bila je mnogo vezana za majku. Živela je kod nas, a onda je obolela i jednog dana nestala. Baš je patila zbog majke. Da bih je izvukao, vodio sam je na putovanja, a tu je bilo i pozorište. Volela je da igra žene sa dna. Film “Kada budem mrtav i beo” je obeležio njenu karijeru. Tada je ona pomagala Draganu, što je on i priznao pa je jednom prilikom rekao: “Ona me je naučila”. Tada je počeo novi oblik filmskog izražavanja, koji je tada bio nepoželjan.

 

Prema kolegama je imala poštovanja. Poštovali su i oni nju. Družila se s njima u pozorištu, ali ne i van njega.

 

“Volela je Boru Todorovića i ekipu iz Ateljea sa kojima je rasla. Ona je napisala knjigu “Strast za letenjem”. U njoj je opisala druženja, a upotrebila je i stih pesme “Moji su drugovi biseri rasuti””, kaže Lukić.

 

Iako je bila dama starog kova, uvažena od svih, bila je poštovana od političara, uglednih ljudi, ali najviše je volela kada je zaustave na ulici obični ljudi i udele joj kompliment na račun njene glume.

 

“Volela je svet koji sretne na ulici. Svi saobraćajci su je znali. Oni su je zvali “Ružica nacionale”. Bila je vrlo otvorena da sa svakim razgovara, da se nasmeje”, kaže Miroslav.

 

Muzika ju je činila zadovoljnom, ali nije pripadala onim boemima za kakve se vezuju glumci.

 

“Ona nije pila, što je mnogo smetalo njenom poslu jer svi posle predstave sednu da piju. Ona je umela da pojede, ali nije bila ni veliki sladokusac. Volela je s Mirom Banjac da sluša pesme. Volela je da zapeva, često je govorila:

 

“Imati glas je božanstveni dar”. Žalila je što nema glas kao operski pevači”, priseća se.

 

 


foto: Kurir / Dragana Udovičić

Vodili su harmoničan život. No, kao i u svakom braku, postojale su čarke.

 

“Znali smo da se posvađamo, pa ona napravi frku: „Gde su mi naočare, tu sam ih ostavila, a ti si pravio red. Šta si uradio s tim naočarima. Nemoj da ih sklanjaš“. Bile su to svađe i oko ključeva, ali i oko toga gde mi je odelo”, kaže kroz osmeh Lukić.

 

Svojom gracioznom pojavom Ružica je bila dama kojoj su se mnogi Beograđani divili.

 

“Svakako su joj prilazili, nisam se u to mešao. Ona je bila lepa žena, ali nije bila zavodnički tip. Bila je duhovita i mnogima privlačna zbog toga”, iskren je Lukić, koji kaže da je ona volela pozorište više od svega.

 

“Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da usledi rehabilitacija i tada više nije igrala. Pokušala je još jednu predstavu da odigra u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta pa je imala šaptača. Bilo je jasno da više neće moći da igra i da se s njom nešto dešava. Ali smo mislili da se to dešava ljudima u tim godinama i da se javlja zaboravnost. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Vodio sam je na razne preglede. Tek krajem 2013. godine na Neurohirurškoj klinici se jasno videlo da je veoma bolesna. Nažalost, ili hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje”, drhtavim glasom kaže Lukić.

izvor:stil.kurir.rs

0 3893

(VIDEO)

Mnogi smatraju da je Vasilija Radojčić pesma “Na Uskrs sam se rodila” bila sudbinska. April je mesec u kojem je bila rođena i nekako se često poslednjih godina Vaskrs slavi u tom mesecu.

 

Ova pevačica je ostavila neizbrisiv trag na polju narodne i izvorne muzike mada njene kolege tvrde da je umela i mnogo više. Zabavna, grčka muzika – bile su samo deo njenog repertoara.

 

“Dimitrijo, sine Mitre”, “Veseli se kućni domaćine”, “Moj Milane kad u vojsku pođeš”, “Na Uskrs sam se rodila”, “Mito, bekrijo”, “Ajde Jano, kolo da igramo”, “Jel’ ti žao što se rastajemo”, “Zapevala sojka ptica” i mnoge druge samo su neki od naziva pesama koje je Vasilija opevala. O njenom privatnom životu se jako malo zna, a u jednom intervjuu otkrila je da je ostala bez supruga.

 


FOTO: PRINJTSCREEN

Njena ljubav bio je bubnjar Milan Đorđević. Dugo su bili u braku, a on je umro pre nje. Njegovu smrt je teško podnela. Ono što joj je teralo suze na oči bio je i način na koji je tretirana kao umetnik. Snimila je mnogo pesama, albuma i svojevremeno ploča, ali uz nagrade, priznanje od države nije dobila.

 

– Povredile su me i kolege muzičari, estradnu penziju nisam dobila iako sam nekoliko puta podnosila zahtev. Kada je penzija izglasana, trebalo je da je prvi dobijemo Cune i ja. On je penziju dobio, mene su zaobišli iako važim za pevačicu koja ima najviše snimljenih pesama u fonoteci Radio Beograda. Nedavno sam za PGP RTS snimila 60 antologijskih pesama, obećali su da će mi objaviti trostruki album, a onda su desetak mojih pesama strpali u nekakav zajednički muzički projekat za koji još ne znam šta predstavlja – rekla je Vasilija davnih dana.

Pevačku karijeru je počela šezdesetih godina 20. veka. Mnoge njene pesme postale su hitovi koje slušaju različite generacije, evergrin. Kvalitetne interpretacije i glas obojen emocijama privukli su veliki broj poštovalaca.

Umrla je u 76. godini. Kremirana je u Beogradu 2011. godine. Njen pepeo je posut po Vrtu Sećanja koji je deo Novog Groblja.

 


FOTO: PRINTSCREEN

izvor:Kurir.rs/Prva/Foto Printscreen

0 666

Pesma “Oči boje duge” obeležila je devedesete godine, a od Doktor Igija napravila zvezdu.

Igor Todorović poznatiji javnosti kao Doktor Igi i dalje snima pesme, a takođe drži časove skijanja, jer je inače instruktor ovog zimksog sporta. Publika i dan danas često traže da izvodi hit”Oči boje duge” koja ga je vinula u zvezde. Pre 28 godina je objavljena ova numera, a Igi je jednom prilikom otkrio kako je nastala pesma kao i kome je posvećena.

– Pesma je nastala slučajno. Naš kompozitor je u trolejbusu video neku devojku, svidela mu se i počeo je da zvižduće neku melodiju, došao je kući i majci rekao da ćuti da bi snimio to na kasetofonu. Posle je to prepakovao u kompjuteru. Tako je nastala ta melodija. Kad smo snimili to u studiju i ja i producent smo odmah osetili da će biti veliki hit, ali da će biti baš toliki mega hit i toliko vremena trajati, to niko nije mogao da pretpostavi – ispričao je Igor jednom prilikom.

On je dodao da nije obožavalac muzike koja je danas popularna.

– Ne dopada mi se ova sadašnja muzika, iskreno. Nemam ništa protiv ljudi koji rade to, ali ja to ne slušam. Ja volim stare balade iz devedesetih godina, volim muziku devedesetih, više stranu nego domaću. Volim ovaj neki moderan haus, ali veseliji, čim je nešto depresivno to mi ne odgovara – priznaje zvezda 90-ih.

izvor:alo.rs

0 2440

Popularni pevač narodne muzike, Milan Babić, preminuo je tri godine nakon smrti jedine žene koju je voleo, Radmile. Vest da je svet napustio veliki gospodin među muzičarima rastužila je mnoge, a i dan danas se priča o njegovoj nezaboravnoj ljubavnoj priči.

 

U predvečerje 10. oktobra davne ratne 1943. godine u selu Goričani u jednoj staroj odžakliji blizu Zapadne Morave u porodici Milijane i Gvozdena Babića rodilo se četvrto dete, sin Milan. Kao najmlađeg člana porodice, svi su ga pazili, mazili i želje mu ispunjavali. Milan je bio izuzetno mirno i stidljivo dete. Ljubav i talenat za pesmu nasledio je od majke koja je imala divan glas i sve sa pesmom radila. Prvi ozbiljniji znaci ljubavi ka pesmi dogodili su se u šestom razredu osnovne škole, kada je Milan imao i prve nastupe.

 

Čuvenu čačansku gimnaziju završio je 1962. godine, a onda po želji porodice odlazi u Beograd gde upisuje Mašinski fakultet. U toku studija postaje član beogradskog KUD-a “Abraševič”, a 1966. godine snima prve snimke za fonoteku Radio Beograda. Već sledeće godine izdaje svoju prvu gramofonsku ploču. Sarađivao je sa najpoznatijim kompozitorima, orkestrima i muzičarima.

 

Upoznao je Radmilu u TV emisiji i zavoleo je na prvi poged. Bez puno premišljanja odlučio je da je zaprosi a pored velike ljubavi ona mu je pisala i pesme koje su postale veliki hitovi. Jedna od prvih i najzapaženijih numera koje mu je supruga napisala je “Baš mi se ne da”.

 

Milan Babić, bio je kao gromom pogođen kad su mu lekari saopštili dijagnozu bolesti njegove supruge, ne ostavljajući nimalo prostora za nadu; iako je bio potpuno pripremljen za ono što će se desiti, neutešan je bio nakon njene smrti.

 

Opraštajući se od supruge Radmile, autora nekih od najlepših stihova srpske narodne muzike, s kojom je proveo dvadeset godina u braku, poznati pevač Milan Babić nije želeo da sakrije suze. Osim što je izgubio životnu ljubav, bio je svestan da je ostao bez žene koja je svemu davala smisao i inspirisala ga da s mnogo nežnosti peva o ljubavi.

 

Čuveni pevač tada je pričao:

 

“Teško je rečima opisati kako se osećam mesec i po dana posle smrti supruge. Uprkos svesti da je više nema, da je smrt konačna presuda, nekoliko puta sam osetio njeno prisustvo. Nemam opipljive dokaze za to, čak i ne mogu da opišem te događaje, ali znam da je bila pored mene. Više od dvadeset godina bili smo nerazdvojni, delili dobro i loše, disali na isti način. Bila je veoma jaka. Nije želela da prizna poraz. Dok je bila svesna, gotovo do poslednjeg dana, uprkos bolničkom okruženju, pravila je planove. Posle treće operacije obavljene prošlog proleća, čim je osetila poboljšanje, s mnogo entuzijazma je nastavila rad u cilju očuvanja srpskog muzičkog nasleđa”, tužno je govorio Milan.

 

Pevač narodne muzike Milan Babić preminuo je u Beogradu od posledica srčanog udara. Babić je preminuo  30. novembra, u popodnevnim časovima u svom domu. Hitna pomoć je stigla nakon samo nekoliko minuta, ali su samo mogli da ustanove smrt. Mnoge javne ličnosti i fanovi sa tugom su se oprostili od omiljenog pevača i kolege, a i dan danas se priča da je umro od tuge za suprugom, čiju smrt nije uspeo da prihvati.

 


FOTO: PRINTSCREEN

 

izvor:(Kurir/Blic, Foto:Printscreen)

0 1553

(FOTO)

Žikina dinastija” je sedmi nastavak filmskog serijala “Lude godine”, režisera Zorana Čalića, s Gidrom Bojanićem, Nikolom Kojom i Markom Todorovićem u glavnim ulogama, snimljen 1985. godine

Naziv serijala osmišljen je kao parodija na popularnu američku seriju “Dinastija”, koja je sredinom ’80-ih osvojila gledatelje s područja tadašnje Jugoslavije.

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

 

 

Bio je to kultni film, a i danas, 32 godine nakon snimanja, često ćete čuti citate iz tog filma u svakodnevnom govoru.
Gde su danas i šta rade neki od likova iz Žikine dinastije?

Dragomir Bojanić Gidra (Žika Pavlović) je bio je jedan od najpoznatijih glumaca u bivšoj SFRJ. Glumio je u mnogobrojnim filmovima, ali slavu je stekao ulogom Žike Pavlovića u devet nastavaka filmskog serijala “Lude godine”.

 

Preminuo je 11. novembra 1993. godine u Beogradu.

 

Marko Todorović (Milan Todorović) naš glumac, rodio se 1929. godine u opštini Prnjavor. Glumio je u više desetina filmova, a široj publici je postao poznat nakon uloge Josipa Broza Tita u filmu “Užička republika” iz 1974.

Slavu je stekao ulogom Milana Todorovića u devet nastavaka “Ludih godina”.

 

Umro je u avgustu 2000. godine u Beogradu.

 

Jelena Žigon (Jelena Todorović) rođena je 3. novembra 1933. godine u Beogradu. Nakon uloge Žikine pre imala niz angažmana u domaćim filmovima i TV serijama, ali čini se da je publici ipak ostala najdraža kao Jelena Todorović.

Bila je udata za glumca Stevu Žigona sve do njegove smrti 2005. godine, i sa njim je dobila ćerku Ivanu, takođe glumicu. Jelena danas ima 83 godine i živi u Beogradu.

 

Dara Čalenić (Dara Pavlović) rođena je 18. jula 1934. godine u Novom Sadu. Mlađim generacijama, kada kažete njeno ime, morate da dodate i ono “ljubi ga majka”, jer je poznaju samo kao Žikinu Daru iz “Ludih godina” i drugih filmova o Mariji i Bobi. Oni stariji setiće je se i kao Juliške u “Putu oko sveta” i kao Švabice i kao Sonje Petrov u filmu “Nož”, našem prvom krimiću.

 

Dara je napustila Jugoslaviju početkom 70-ih i preselila se u Ameriku, gde je njen suprug Vlada Petrić predavao filmsku režiju na čuvenom Harvardu.

U Beograd se vratila turistički pre dve godine i ostala neplanirano duže zbog moždanog udara. Pala je u kolica i njen oporavak ide sporo, ali uz svog voljenog supruga nada se da će iz ove bitke izaći kao pobednik.

 

Dara Čalenić
Dara ČalenićFOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ

RialdaKadrić (Marija) danas ima 54 godina. Kao devojčica je bila član dramskog studija Bate Miladinovića i tako je dobila šansu da igra u pomenutom serijalu, iako je prvobitno reditelj Zoran Čalić u planu za lik Marije imao Sonju Savić.

 

Devedesetih je napustila zemlju i otišla u Sjedinjene Američke Države, gde je radila kao novinarka Glasa Amerike. Danas živi u Londonu i navodno je udata za vlasnika nekoliko hotela.

 

Vladimir Petrović (Boba) danas ima 62 godine. Davno se povukao iz glumačkog posla. Suvlasnik je Radio Indeksa i vlasnik Reklamne agencije. Bavi se marketingom i već tridesetak godina kreira reklamne poruke.

U pauzi snimanja “Žikine dinastije” svirao je bubnjeve (jedno vreme i u bendu Olivera Mandića), a dve godine je režirao i legendarno Indeksovo radio pozorište s originalnom postavom u kojoj su bili Mićko Ljubičić, Bićko, Petrući, Zvonimir Šimunec i ostali.
Nikola Kojo (Miša) je na filmu debitovao s nepunih 11 godina, ulogom dečaka Ivana u filmu “Rad na određeno vreme”. Tokom 1980-ih, odigrao je zapažene uloge u filmu “Igmanski marš” (1983), TV seriji “Sivi dom” (1984), i jednu od glavnih uloga u tri nastavka “Šta se zgodi kad se ljubav rodi” – 1984, “Žikina dinastija” – 1985, “Druga Žikina dinastija” – 1986 veoma popularnog filmskog serijala “Lude godine”, što ga je profiliralo u jednog od najpoznatijih glumaca mlađe generacije u tadašnjoj Jugoslaviji.

 

Godine 1992. odigrao je glavnu ulogu u filmu Srđana Dragojevića “Mi nismo anđeli” po kojoj ostaje zapažen. Iako mu je sve to donelo ogromnu popularnost i veliku medijsku pažnju, nastavio je da sa sve većim uspehom gradi ozbiljnije i izazovnije uloge, poslednjih godina uglavnom na filmu, jer se iz pozorišta povukao na neodređeno vreme.

 

Oženjen je Aleksandrom s kojom ima ćerku Anu (2008) i dve ćerke bliznakinje (2013).

 

Nikola Kojo sa suprugom Aleksandrom
Nikola Kojo sa suprugom AleksandromFOTO: DRAGANA UDOVIČIĆ

izvor:espreso.rs

 

0 1413

“Da znaš kako tužna sam bez tebe uvek bio bi kraj mene”, “Sasvim sigurna sam ja da si moja sudbina, nemoj nikom pustiti da nam ovo uništi” ili “Bježi od mene, to je sve što znaš…”, samo su neki od stihova iz numera koje “žive” i danas iako je prošlo bezmalo 20 godina od kada ih je Vesna Pisarović (40) predstavila javnosti.

 

Iza vrsne hrvatske muzičarke, koja je svoju zemlju čak predstavljala i na “Evroviziji” 2002. godine, ostalo je pet studijskih albuma i mnoštvo prestižnih nagrada na festivalima, ali od sredine protekle decenije njoj se gubi svaki trag.

Ono što mnogi ne znaju je to da je, željna promene u životu i profesionalne nadgradnje, Pisarovićeva upisala džez pevanje na konzervatorijumu u Hagu, da bi magistrirala u Londonu.

Vesna je i dalje posvećena muzici, ali se, za razliku od pop pesama koje su je proslavile na našim prostorima, posvetila džezu.

 

Pevačica je danas u braku sa Ozrenom Pupovcem, sinom političara Milorada Pupovca, i žive u Berlinu.

izvor:Kurir.rs/Puls/Foto Printscreen

0 3236

(VIDEO)

Muhamed Mujkanović, bosanski pevač, preminuo je 2015. godine u 74. godini posle moždanog udara, a mnogi su ubeđeni da je umro od tuge zbog velike porodične tragedije, kada je ostao bez oba sina.

 

Naime, Muhamed, koji je bio prvi glas Bosne, odrastao je u sesetočlanoj obitelji, a uz braću i sestre uvek  je pevušio. Kao detetu bila mu je predviđena blistava pevačka budućnost. Svoj glas i talenat pokazivao je u školskim i amaterskim takmičenjima mladih pjevača. Pokupio je sve nagrade. U tuzlanskom preduzeću „Solana“ gde je počeo da radi kao hemijski tehničar, učlanio se u radnički KUD i tu aktivno delovao.
A onda se desilo značajno amatersko takmičanje pevača pod nazivom „Tražimo nove zvijezde“ koje se dešavalo kroz deset gradova, sa finalima u Sarajevu. Na svim pojedinačnim i na finalnom nastupu Muhamed je pobedio. Sa titulom najtalentovanijeg mladog pevača dobiva priliku snimanja arhivskih snimaka za Radio Sarajevo. I ploču. Te 1969. godine sa dve numere se predstavio na festivalu jugoslovenske nardone muzike „Ilidža“ sa pesmom „Proklet da je život celi“.


FOTO: PRINTSCREEN

Karijera ovog tipičnog sevdalije usko je vezana za Radio Sarajevo. Voleo je i njegovao pesme duge tradicije. Pesme koje su nastale u narodu, a kojih je snimio za arhiv. Njih više od tri stotine. Njegovao ih je i čuvao od zaborava prepoznatljivim glasom i toplom bojom.

 

 

Muzikom potisnuo tugu za sinovima

Najveća vrednost i svetinja u životu Muhamedu je bila njegova porodica. Sinovi Damir i Igor i supruga Biljana. Kada je pomislio da je na najbolji način iskoristio život, ostvario srce svoga doma, skladnu i uspešnu porodicu, desio mu se najteži i najbolniji događaj života. Izgubio je sina Damira. Inženjera i uspešnog mladog čovjeka koji je stradao u saobraćajnoj nesreći. Skrhanog do bola nedugo zatim dočekala ga je naredna vest tuge. Ostao je bez sina Igora, inženjera, sportiste, rukometaša koji je preminuo na kondicionom treningu. Mnogi su kazivali da nije prebolio bratovu smrt sa kojim je bio neopisivo vezan.


FOTO: PRINTSCREEN

Muhamedov život bio je polomljen. Najvažnija životna ravnoteža je nestala. Međutim, on je svojom prirodnom sposobnošću i snagom pokrenuo sebe ne pristavši na beznadežnost. Ostao je veran svojoj muzici! Jer muzikom je potisnuo tugu duboko u sebe.

Muhamed nam je pružio svojom pesmom uživanje u prelepom glasu i divnoj muzici. Pesme „Emina u majke jedina“ inače pobednička pesma sa „Ilidžanskog festivala 1983“, „Mita stari“, „Tugo moja ima li ti lijeka“, „Dvije rane“, „Grli me, ljubi me“, „Nemoj ti mene žaliti“, pjesma – radost – suze – tuga… samo su neke od velikog opusa koje je iza sebe ostavio.

 


FOTO: PRINTSCREEN

Kurir.rs/expresstabloid.ba/Foto Printscreen

0 763

Glumac Vukašin Marković ostaće upamćen kao simpatični dječak Beban iz serije “Porodično blago”.

On se već dugo ne bavi glumom, ali je svoj talenat usmjerio na muzičku karijeru.

Vukašin se danas bavi grafičkim dizajnom i vođa je vokalno-instrumentalnog sastava “Irie FM”. Njegova muzika se, kako je sam jednom prilikom izjavio, razvija kako se i on razvija.

Bend kombinuje različite tradicionalne pristupe pop muzici i povezuje ih, bez mnogo osvrta na žanr, tako da zvuk benda varira od pjesme do pjesme. Osam članova, jedna dama, “multi-task” muzičari, kreativci, okupljeni oko jedne ideje – kreiranje “nove” muzike koja ima direktan pristup svojoj publici, prirediće koncert svojim fanovima u Beogradu, a nema sumnje da će svi koji su voljeli Bebana otići da vide kako on danas izgleda.

Izvor: expresstabloid.ba

RANDOM POSTS

0 1
Ležerna i prijatna za nošenje, sa elastinom ili bez njega, štrikana odeća od pamuka idealno se uklapa uz gotovo sve letnje modne kombinacija ZA vrele...

error: Content is protected !!