FILM PREPORUKA

0 255

Kontroverzni danski autor, Lars fon Trir, poznat i kao rodonačelnik filmskog manifesta, “Dogma 95”, u kome su definisana krajnje nekonvencionalna pravila filmske estetike, kao što su, na primer: snimanje kamerom iz ruke bez korišćenja stalka, prirodno osvetljenje, ogoljena scenografija i dr., svojim je naslovima do sada pokazivao otvoreno zgražavanje prema svim vrstama represija koje se vrše prema čoveku. Najbolji primer ovakvih fon Trirovih preokupaciju su njegova dva pretposlednja filma poznata širem auditorijumu (“Dogville” i “Manderlay”) cije su centralne teme seksualno iskorišćavanje i ropstvo. I, dok su se prethodni filmovi bavili represijom uslovljenom spoljnim faktorima koju čine izopačeni pojedinci prema glavnom liku, “ANTICHRIST” duboko i bolno zariva svoju sondu u krhko tkivo ljudske psihe samog pojedinca.

Antichrist screenshots

Sadržinu filma čini napor psihoterapeuta (Willem Dafoe) da pomogne svojoj supruzi (Charlotte Gainsbourg) u prevazilaženju teškog psihičkog stanja koje se javlja kao posttraumatsko iskustvo nakon smrti sina.

Ako izuzmem seriju “Riget”, onda je “ANTICHRIST” do sada fon Trirovo najmračnije i najkompleksnije delo koje će kod šireg gledališta izavati šok i mučninu sa velikom dozom prezira. Verovatno bi jedina osoba koja bi aplaudirala posle projekcije u bioskopskoj dvorani po svim zakonima prirode morala da bude Dejvid Linč!

“ANTICHRIST” se može slobodno obuhvatiti terminom „linčovski“, jer i kod njega, kao što je to slučaj i sa filmovima Dejvida Linča, svaki pokušaj analize nije moguće izvesti do kraja. Stoga će naredni redovi pokušati, onoliko koliko je moguće, da radnju filmu, koja je u najmanju ruku neurotična i prilično konfuzna, učine dostupnijom onome sto bi se moglo nazvati sferom razuma.

Pre svega, “ANTICHRIST”-a uopste nije moguće pratiti do kraja ako gledalac nije upoznat sa osnovnim postavkama čuvene Frojdove psihoanalize koja verovatno spada u najosporavanije psihološke teorije a da pri tom nikada nije u potpunosti odbačena, već i dan danas čini osnovu mnogih psiholoških razmatranja ljudske prirode.

Ako pođemo od najosnovnijeg predmeta proučavanja koji čini psihoanaliza, a to su nesaznatljive oblasti ljudske podsvesti čiji izvor Frojd naziva “Id”, odmah se moze uočiti određena analogija sa filmom. Naime, “Idn” je naziv šume u filmu, u koju odlazi bračni par kako bi se supruga sto bolje suočila sa svojom žalosću pri čemu simbolika postaje jasnija. I dok kroz film pratimo terapiju supruge praćenu fantazmagoričnim scenama seksa, zivotinja iz šume i kišom zirova, Lars von Trir polako otkriva sam gen zla ljudske prirode, naglasavajući nemogucnost njegovog potpunog objašnjenja. S druge strane, ime šume, “Idn”, aludira na “Eden”, rajski vrt iz koga je Bog proterao prvog čoveka i ženu zbog prvorodnog greha, pri čemu sam odlazak bračnog para u šumu pokazuje da povratak harmonije između ljudi kroz prirodu nije više moguć, već da je čovek kažnjen večitim zlom koje danas poprima oblike duševnih bolesti kao sto su anksioznost, razne vrste bolesnih opsesija i sve veća patološka posesivnost koja se javlja između partnera. Takodje, muž u filmu primenjuje poznati Frojdov metod “slobodnih asocijacija” i analizu snova koji imaju za cilj da duboko podsvesne konflikte, neshvatljive i samom pacijentu, donekle, učine jasnijim.

Veoma divlje scene seksa, gotovo bez cenzure (kao na primer scena odsecanja klitorisa), deluju preterano napadno na čula gledalaca i u tom delu je scenario mozda trebalo korigovati i učiniti film podnošljivijim koji je i bez toga ispunjen metaforičnim slikama i težak za gledanje. Međutim, i pored toga, “ANTICHRIST” zadire u seksualnost coveka koja je, sudeći po filmu, u danasnje vreme svedena na sirovo zadovoljenje seksualnog nagona. On je postao, a ne bi trebalo, jos jedan od načina potiskivanja duševnih problema koji onemogućavaju svaki zdravi odnos, konkretno u filmu, izmedju bračnih partnera.

Prema “ANTICHRIST”-u, podsvest je tamna, hladna i zlokobna šuma gde vlada haos koji se može nazreti jedino kroz dusevnu patnju. I dok se kroz film sve više osvetljava mračna hladnoća izmedju partnera, začeta, čini se, još mnogo pre smrti sina, žena postaje sve više opsednuta saznanjem o zloj prirodi koju čak naziva i “sataninom crkvom”. Razvoj događaja, pokrenut ženinom bolesnom opsesijom pomešanom sa patološkim strahom da je muž ne napusti, sve više, i jednog i drugog, baca u stanje jos veće patnje, bola i očaja sa tragicnim ishodom.

Da li je moguće čoveku da izađe iz ovakve šume u koju se upleo, a da izbegne ova “tri prosjaka” (patnja, bol, očaj) kako ih fon Trir naziva u filmu?Antichrist love scene

Antichrist love scene

Kakav god odgovor da se krije u “ANTICHRIST”-u, nije ga moguće naći dokle god pojedinac besomučno uvećava svoje duševne konflikte “hraneći” ove “prosjake” raznim lekovima i psihoanalizama koje još više otkrivaju zastrašujući sadržaj podsvesti pri čemu ne nude nikada potpuno razrešenje.

Ako patnja, bol i očaj čine antihrista koji ce, pre ili kasnije, odvesti čoveka u najmučniju smrt, jasno je da se stalna i nikad okončana borba između ljudske duše i zle prirode vlastitog tela jedino može voditi pod zastavom svetog trojstva koju čine – vera, ljubav , nada.

0 613

“Nemam ništa da kažem. Ja sam gospodin Niko, čovek koji ne postoji.” Često sebi postavljam pitanje, da li je čoveku dovoljan samo jedan život? 1 je kao 0. A da imamo i 100 života, da li bi to bilo dovoljno?

Ovo je četvrti dugometražni igrani film Jaco van Dormael-a. Konacno neko da se pozabavi i ovom jako zanimljivom i ozbiljnom tematikom. Film je teško opisati jer se namerno ne poštuju tradicionalne narativne strukture. Scene koje prikazuju 2092. godinu su zaista lepo i kvalitetno odradjene i neki prizori su apsolutno zapanjujući. Uglavnom, glavna misao i ideja filma je: Alternativni zivotni putevi

Glavni lik u filmu je Nemo, starac od 118 godina, pun tajni. Uglavnom, film prikazuje različite verzije bivstvovanja i postojanja koje um može sam sebi da imaginarno reprodukuje i da prikaže čovekov životni vek zavisno od odluka koje donosi ”usput”.

Film počinje sa Mr. Nobody, koji sada ima 118 godina, mada on i dalje misli da ima 36. Godina dešavanja je 2092, i on predstavlja poslednjeg smrtnika an zemlji i na samrti je. Nemo priča o životu i alternativnim životnim putavimakoje definisu drugacije sudbine. Ovaj genijalan film stalno okreće temu mogućnosti izbora, naglašuje važnost ili bezvrednosti odluka, i pokazuje da ponekad kompleksnost izabranog zavisi od slučajnosti. Život nije ništa drugo do partija šaha, koja nas moze dovesti do raznovrsnih iskušenja i na različite staze postojanja. Nemo u nekim situacijama baca novčić, jer viče nije sposoban a i nije siguran koja odluka je ispravnaa a koja ne, čak u toj kompleksnosti povezanih dešavanja on to i ne može znati, zbog toga mu je svejedno, šta god da izabere. Otvorena su mnoga filozofska pitanja: izbori, njihovo značenje, zašto odabrati ovo ili ono, uzrok i posledice, i da li smo svesni toga.

Mr-Nobody-main scene
Nemo je latinski izraz “niko”. To je ime koje je dao Odisej Kiklop-u.

Soundtrack je takođe vrlo zanimljiv: “Mr. Sandman “,” Everybody ” i ” Where is my mind? ” su veoma poznate pesme sa još čuvenijim obradama. Klasične kompozicije su delo Pierre Van Dormael, što je i njegov posljednji soundtrack.

Glavni lik u filmu Nemo, kada se izgovara unazad je” omen “, glasnik budućnosti. Njegova najveća ljubav u filmu, Anna, i njegova kći Eve, koje kad se čitaju unazad ispadaju isto.

Značenje filma je mnogo više od filozofske sf senzancije. Film govori o individualnom izboru i sudbini, sa koktelom astrofizike, snovima i sećanjima.

”Ponekad me ljudi mogu zvati gospodin C-R-A-F-T – Can’t Remember A Fucking Thing – čovek koji se ne može setiti ničega”

Mr. Nobody surrealism

Ovaj film će vam doći dobro i osvezavajuce pored gomile glupih filmova koje ste slucajno ili neizbežno pogledali u zadnje vreme :).

Mr. Nobody je briljantno ukomponovano remek-delo, lep kinematografski doživljaj sa nezaboravnim nadrealizmom, lepo naglašeni osećaji pamćenja i obojeni živim vivid bojama , intelektualna i vizualna interaktivnost sa gledaocima, sa magičnim stilom belgijanca Jaco van Dormael’a.

0 924

Nesumnjivo je da je 1981. godina za, tada nepoznatog, Sema Rejmija bila odskocna daska i ujedno snazan pocetak jedne izuzetno plodne filmografije koja ni u jednom trenutku nije izgubila epitet autorstva cak i kada je Sem Rejmi pristao da snima za “mejdzor” ligu.

Vec je u prvom filmu iz kultne “Evil Dead” trilogije, niskobudzetnom hororu, bilo jasno da iza kamere stoji talenat koji je kadar da oplemeni i unese nesto novo u horor zanr koji je u tom periodu vec potrosio kredit dobijen od Karpenterovog “Halloween” i Hoperovog “Texas chainsaw massacre”. Drugi film iz trilogije, “Evil Dead 2”, snimljen sest godina kasnije , potvrdio je ova naslucivanja i otkrio nove dimenzije horora kroz majstorsko kombinovanje strave, krvi i urnebesne komedije. Istinski fanovi nikada nece zaboraviti scenu u kojo Es (Bruce Campbell), uz histericno mazohisticko urlanje, motornom testerom sece vlastitu ruku koju je zaposeo zli duh!

“Evil Dead 2”, u stvari, i nije bio filmski nastavak u pravom smislu reci, vec neka vrsta rimejka odnosno dopunjenog izdanja prvog filma koji je u ovom slucaju bio snimljen sa deset puta vecim budzetom i bogatijim specijalnim efektima. “Army of darkness” je, vec bio prirodni nastavak drugog filma u kome su jos vise bili primenjeni elementi slepstik komedije.

Posle vise od pet godina rada na “Spiderman” serijalu, Sem Rejmi se vratio svom omiljenom zanru i u “mrtvom moru” raznih besmislenih i uvredljivih holivudskih rimejkova azijskih horora uneo pravo osvezenje oliceno u “DRAG ME TO HELL”.

Naime, Kristin (Alison Lohman) je menadzer koji ocekuje unapredjenje u jednoj firmi, kada joj jednog dana dolazi klijent, Silvija Ganus, sa molbom da joj se prolongira vracanje kredita kako joj banka ne bi oduzela stvari iz doma u kome zivi vec trideset godina. Kristin se nakon krace dileme, ipak, odlucuje da ne pomogne starici nakon cega joj Silvija pomocu ciganske magije baca kletvu u vidu demona Lamije koji prva tri dana muci ljudsku dusu da bi je nakon treceg dana odvukao u pakao.

Ono sto se odmah moze uociti kod “DRAG ME TO HELL” je elegantnost rezije i lakoca sa kojom Rejmi uspeva da na kriticnoj granici izmedju groze i komedije drzi pricu istovremeno i zanimljivom i dovoljno zabavnom da ona ni u jednom trenutku ne prelazi u neku vrstu autoparodije. U tom smisli, “DRAG ME TO HELL” je jedan od najkompetentnije snimljenih horora u skorije vreme koji pokazuje da Rejmi nista nije izgubio od svog izvornog umeca i osecaja da dobro uplasi i istovremeno dobro nasmeje gledaoca.

Po uzoru na “Evil dead” i ovde se pojedine stvarcice iz svakodnevnog zivota koriste kao ubojita oruzja (heftalica) pracene ispadanjem vestackih vilica uz obilno izlivanje zeleno zelatinoznog sadrzaja sistema za varenje.

S druge strane, film nije lisen ni podsmeha prema stalnoj ljudskoj zelji za nekakvom karijerom kroz jasnu hipokriziju glavne nesrecnice Kristin koja i kada joj se pruzi prilika za oprostajem ona ne zeli da prizna krivicu i odgovornost za sve sto ju je snaslo.

Naime, Kristin je devojka sa farme opterecena kompleksom nize vrednosti zbog svog seoskog porekla koja na sve nacine nastoji da se sto vise uklopi u gradsku sredinu prihvatajuci potpuno suprotne poglede u odnosu na one sa kojima je rasla. Pa, tako, u jednoj prilicno ironicnoj sceni, Kistin se deklarise kao vegetarijanac i zastitnik zivotinja, iako potice sa svinjske farme, pri cemu joj ne pada na pamet da ubije svog macka radi prinosenja zrtve demonu Lamiji bez obzira sto je to mozda i sansa da spasi svoju dusu.

Izvesna satiricna crta filma se moze naci i u nacinu prikazaivanja rituala isterivanja demona i zaposednutih likova cime je ovde Rejmi potpuno svesno i svrsishodno nacinio autoomaz “Evil dead” trilogiji sto mu je omogucilo da na jedan diskretan nacin ismeje pomamu savremenog coveka za paganskim formama kroz apsurdnost magijskih rituala, proricanja buducnosti i animizma (verovanje da pojedini predmeti imaju natpririodne mocidrag-me-to-hell screenshot

“DRAG ME TO HELL” je, takodje, prozet prepoznatljivom Rejmijevom tehnikom snimanja koju cine iskoseni kadrovi cime se jos vise potcrtava iscasenost i bizarna komicnost situacije u kojoj se nalazi Kristin. Dakle, kao sto dobru hranu cini znalacki stavljena mala kolicina zacina tako nema ni dobrog horora bez malih tajni velikih majstora.

Konacni zakljucak je da svako od nas, kad tad, mora odbaciti laz i dvolicnost i priznati pred sobom svoje grehove da ne bi bio progutan paklenim ognjem neciste savesti.

Sto se tice samog “DRAG ME TO HELL”, on sigurno nece biti odvucen bilo kakvim paklom. A, ponajmanje onim koji se odnosi na zaborav.

0 780

“Beyond the Hills” (2012) je rumunski film sa tacnim prevodom “Ispod brda”, dok se na nasim prostorima moze naci prevedeno kao “Iza brda” sto sasvim gubi smisao kad pogledate film.

Ukratko prica govori o prijateljstvu i ljubavi izmedju dve devojke koje su odrasle u sirotistu u Rumuniji i provele svoju mladost zajedno. Kasnije one odlaze, svaka, na svoju stranu. Alina radi u Nemackoj, dok je Vojcita nasla smisao u zivotu u Manastiru. Alina vise ne moze da izdrzi sama u Nemackoj i sa namerom da se ponovo zblizi sa Vojcitom dolazi u posetu devojci koja sada zivi mirnim zivotom u maloj pravoslavnoj zajednici,

Beyond-the-Hills-ispod brda

Film je rezirao Cristian Mungiu, kojeg se vecina seca zbog filma “4 Months, 3 Weeks and 2 Days (2007)” (4 meseca, tri nedelje i 2 dana). Zaista jos jedno jako solidno ostvarenje ovog jako talentovanog reditelja. Film traje 150 minuta, ali ne moze se reci da je u bilo kom trenutku dosadan, iako je film sporog tempa. Prica je inspirisana stvarnim dogadjajima kao i ne fikcijskim delima rumunske spisateljice Tatiane Niculescu Bran.

Termin “Isterivanje Djavola” i obred samog postupka se i dalje odrzao u izvesnim socijanim krugovima i prikazuje se u sadasnjem vremenu.

Film je ove godine odlicno prosao u Kanu. Nagrada za najbolji scenario i najbolju zensku ulogu. Gluma je na jako visokom nivou, kako glavnih tako i sporednih aktera.

Dijalozi sa lepo doziranim humorom osvezavaju film u pravilnim razmacima. Takodje, film je ispresecan mnostvom malih priica koji nam pricaju obicni ljudi koji cini se bez namere nasli u nekim scenama filma “Beyond the Hills” i onda u nekoliko recenica pricaju svoju ili neciju zivotnu pricu. Ove umetnute pricice su su jos jedan ukras za film, po strukturi proste ali po uticaju veoma znacajne parabole, koje daju dodatni smisao filmu, koje je sam reditelj hteo vesto na neobican nacin da iznese, uporedi i prenese.

Film “Ispod Brda” treba pogledati, ali ovo filmsko ostvarenje nije za svakoga!

0 350

Ako se osvrnemo na određene epohe američkog filma (Novi Holivud, Film Noar) koje su, kako na umetničkom planu, tako i kroz društveno angažovanje, krajnje subverzivno kroz filmsku fikciju predstavile svu gnjilost tadašnje američke stvarnosti, nesumnjivo je da su upravo one najzaslužnije za neke od najkultnijih filmskih trenutaka koji su tokom vremena doživljavali razne omaž forme i reinterpretacije. Na primeru “Novog Holivuda” se jasno vidi da se on, zapravo, vratio starim filmskim žanrovima (vestern, gangsterski film) kao i onim skrajnutim i potcenjenim (horor, SF) i učinio ih bazičnom strategijom za snimanje visoko komercijalnih i, ujedno, umetnički relevantnih filmova.

Pošto “Novi Holivud” čini jednu široku temu kojom se ovde nećemo baviti, važno je primetiti da, iako je ova epoha još pre 30godina postala predmet filmske istorije, ona je i danas svojim formama, modelima i ideologojim uvek prisutna kod reditelja koji su, makar malo, želeli da snime svoj film i tako steknu epitet autora.

“LOOPER” je, upravo, takav pokušaj, i u trenutku kada su današnje generacije gledalaca naviknute da svaki bombastičan trejler za potencijalni blokbaster uvek bude završen oznakom 3D, ovaj odličan akcioni SF triler se na vrlo promišljen način vratio klasičnim stilovima režije u oblikovanju priče. Ovakav rediteljski pristup je do te mere naglašen u svakom trenutku filma, da će nekim novim generacijama gledalaca uspešno izdresiranim u 3D salama “LOOPER” zaista izgledati kao da je došao iz nekih davno prošlih filmskih dimenzija i vremena. Zanimljivo je da se priča dešava daleke 2044 god., iako celokupan ambijent pulsira vestern ikonografijom i prostorima tako karakterističnim oku kamere iz 70-ih i 80-ih god. 20-og veka. Reditelj filma, Rajan Džonson, tu prenaglašenost prikazuje na stripski duhovit način tako što ubice u filmu koriste klasične revolvere iz vremena Divljeg Zapada sa karikaturalno izduženim cevima, ili, recimo, neku vrstu ručnog topa koji jedva ima domet od 15m, i to u dalekoj budućnosti (još jedan detalj koji upućuje na kult oružja kao noseću ideologiju vesterna).

U “LOOPER”-u gotovo da nema traga od “hi-tec” spravica, što bi se i očekivalo od ovakvog jednog filma, ali nam zato nudi viziju konzumiranja teške droge u budućnosti koja se stavlja u obliku kapi za oči (treba se zapitati da nije isti slučaj kada današnji gledalac stavi 3D naočari)! Isto tako, film je namerno lišen CGI tehnologije i pokazuje istinski napor da gotovo svaku akcionu scenu izvede klasičnim specijalnim efektima i kaskaderskim vratolomijama koje su još jedna sirova replika na prošla filmska vremena.

“LOOPER”, takođe, nedvosmisleno koristi neku vrstu scenarističkog omaža jednom od remek dela akcionog SF-a. U pitanju je je osnovni zaplet “Terminatora”. Dok u originalnom filmu robot ubica iz budućnosti dolazi da bi eliminisao sve ženske osobe sa imenom i prezimenom Sara Konor kao potencijalno opasne za budućnost nekontrolisanih mašina koje su dostigle nivo samosvesti, tako i u “LOOPER”-u plaćeni ubica Džo (Brus Vilis) dolazi iz budućnosti da bi eliminisao nekolicinu dečaka koji su isto tako potencijalno opasni po njegov budući život. Čak i Emili Blant, koja na ubedljiv i srčan način tumači samohranu majku briljantno iznijansiranu svim slabostima ovakvog statusa gde je muški parnjak neohodan, a što je potpuno suprotno savremenim društvenim konstrukcijama žene koja može sve (još jedan subverzivni motiv), nosi ime Sara!

Veteran Brus Vilis je bio perfektan izbor za ulogu starog DŽoa jer je svojim nitroglicerinskim “Džon Meklejn” šarmom, što opet nije slučajno ma koliko izgledalo tipski, poslužio da u “LOOPER” unese nesto od “Die Hard” atmosfere čime su se “stara dobra vremena” opet projektovala u sadašnjost.

looper brus vilis

S druge strane, “LOOPER” predstavlja vrlo uspešnu kompilaciju vesterna, akcionog i SF filma uz jasan ideološki pravac, a to je, povratak tradicionalnim američkim žanrovima i korišćenju njihovog instrumentarijuma na nov način (“Novi Holivud” se temeljio, upravo, na istoj ideji). Dakle, “LOOPER” nas iz budućnosti koja nije bog zna šta (verovatno aludirajući na budućnost filma koja ne može ništa novo da donese, jer su to stari modeli i obrasci učinili već sa počecima filmske istorije), zapravo, sve vreme svojom estetikom, ikonografijom i motivima drsko vraća u prošlost sa postojanim i nepromenljivim vrednostima. U tom smislu, “LOOPER” nikako ne predstavlja nostalgičan flešbek, već nas poput priča Starog Zaveta podseća da povratak na staro nekada može biti jedini put ka novim i smislenim interpretacijama.

I, zaista, kao što otprilike kaže mladi Džo (Džozef Gordon-Levit) da je dobio oružje čime mu je vraćeno nešto njegovo, tako je i “LOOPER”, bar za trenutak, sa iskrenim pijetetom vratio u bioskopske dvorane slike nekih prošlih filmskih vremena i prostora.

0 231

Kanadski majstor režije, Dejvid Kronenberg, majstor horora, Baron krvi, kako su ga nazivali, aktivan je kao reditelj od sedamdesetih godina prošlog veka. U svom opusu prošao je razne faze i od svojih početnih tema koje su se bavile genetskim mutacijama i proklamovale ga u bizarnog autora koji na sebi svojstven način kombinuje eros i tanatos u svojim delima, svojim poslednjim filmom bavi se Holivudom, svetom glamura ispod kojeg se nazire bolest, incest i ludilo. Holivud voli filmove o Holivudu, ali Kronenberg, kao čovek koji odavno ne pravi hitove, sa pravom dozom svog rediteljskog umeća stvara ovu satiru, stalno uvodeći jezu „na kašičicu“, na taj način stvarajući okvir po kojem je prepoznatljiv.

U poslednjoj deceniji Kronenberg je sa realne strave svoj rediteljski pogled usmerio kao unutrašnjosti protagonista na platnu, ka njihovoj psihi, ka njihovom mentalnom stanju i procesima koji se u njima dešavaju. Još od filma „Spajder“, teške i crne drame u kojoj je briljirao Rejf Fajns, Kronenberga opsedaju teme ludila i varijacije na te teme. Otklon koji smo dobili u briljantnim filmovima u kojima je glumio Vigo Mortensen, „Istorija nasilja“ i „Eastern Promises“, bavili su se tamnom stranom ljudske duše, zlom, ali to zlo bilo je prikazano kao integralni deo ljudskih zajednica. Bolešću se ozbiljno bavio u filmu „Opasni metod“, kamernoj drami o pacijentkinji koja unosi razdor u odnose Frojda i Junga, a onda je snimio svoj nejnekomercijalniji film „Kosmopolis“, po literarnom predlošku Dona De Lila, jednu sumornu i tešku dramu, sa novim omiljenim glumcem Robertom Patinsonom. Nije baš bilo jasno zašto se Kronenberg odlučio za Patinsona, osim da bi bolje prodao svoj film. Ovaj idol tinejdžerki je u međuvremenu svoj imidž lepuškastog vampira trampio za nekoliko ozbiljnih rola, među kojima je najupečatljivija ona u australijskom filmu „The Rover“. „Kosmopolis“ je bio loše ocenjen, prosto zbog toga što proza De Lila ni malo nije filmična; sama tema i način kako je film izveden ne zaslužuju negativne ocene, naprotiv. U Kosmopolisu Kronenberg prikazuje bezdušni svet milijardera, koji se po čitav dan vozi svojom crnom limuzinom, odsečen od sveta, te bez emocija promatra kataklizmičnu stvarnost, vezan isključivo za svoj novac.

U najnovijem filmu, „Mapa do zvezda“, u kojem su svoje uloge briljantno odigrale Džulijen Mur i Mia Vasikovska, izveštačeni i lažni svet Holivuda i holivudskih zvezda prikazan je kao zajednica poročnih, degenerisanih, bezdušnih i tragičnih likova, koji jureći novac i društveno priznanje zaboravljaju na osnovne ljudske i društvene vrednosti, moral, etiku, čovekoljublje. Likovi u ovom filmu spremni su na sve ne bi li sačuvali svoj status, ugled ili glamur, makar on bio i privid. U nekoliko likova koji se u filmu smenjuju, od bahatog i brutalnog dečaka glumca do njegovih roditelja, gurua koji pomaže ostalima a ne rešava sopstvene probleme, indiferentne majke, sestre šizofreničarke, koja se, posle godina u ludnici, vraća i zapošljava kao lični asistent poznate glumice Havane, koja je, opet, mučena svojim ličnim demonima, progonjena od duha uspešnije majke, zlostavljana i psihotična, sve do epizode šofera koji, takođe, sanja o holivudskoj karijeri (igra u svemirskim sapunicama), Kronenberg umešno plete mrežu, razotkrivajući naličje fabrike snova, dok nam istovremeno priča priču o incestu i bolesti. I, kao što su Linč, u svom Mullholand Drive-u, ili Altman u svom Igraču, svako iz svog ugla, nepogrešivo razotkrivali mehanizme koji taj glamurozni, a često nesrećni svet, pokreću, tako se i Kronenberg u ovom filmskom eseju hrabro i beskompromisno obračunava sa tamnom stranom ljudske duše, koristeći Holivud samo kao metaforu opšteg sunovrata zapadne civilizacije.

0 842

Film “Montevideo, Bog te video” govori o povijesnom uspjehu Jugoslavenske reprezentacije na prvom svjetskom prvenstvu u nogometu, u Montevideu 1930. godine.

Tirke je dečko s Čubure, prisiljen je birati između rada u tvornici i nogometa. Izabrati će nogomet. Tih godina se još uvijek ne živi od nogometa, živi se za nogomet. Samo Mošu Marjanovića u Beogradu plaćaju po postignutom golu, ali jedan je Moša. U isto vrijeme na adresu nogometnog saveza stiže služben poziv Jugoslavenskoj reprezentaciji za sudjelovanje na prvom svjetskom prvenstvu, koje će se tog ljeta održati u Urugvaju. Izbor inženjera Boška Simonovića za izbornika javnost dočekuje s podsmijehom, zovu ga Boža Dunst (amater). Počinju pripreme i uigravanje tima kojem nitko ne daje nikakve šanse.

0 412

Ova topla emocionalna priča o prijateljstvu dva potpuno različita muškaraca inspirirana je istinitim događajima i u samo devet tjedana nakon kino premijere postala je najuspješniji francuski film svih vremena.

Nakon nesreće na paraglidingu bogati aristokrat Philippe unajmi mladića imenom Driss kao njegovatelja. Budući da je Driss iz radničke obitelji i nedavno pušten iz zatvora, on je, ukratko, najmanje odgovarajući kandidat za taj posao. Njih dvojica spojit će Vivaldija i Earth, Wind and Fire, elegantnu dikciju i ulični jive, odijela i trenirke… Dva će se svijeta sukobiti i pomiriti, iz čega će se izroditi prijateljstvo koje je suludo, komično i snažno jednako koliko i neočekivano, jedinstvena veza koja će iskriti i učiniti ih… Nedodirljivim.

0 259

“Život je lijep” izvrstan je film slavnoga talijanskoga redatelja, scenarista i glumca Roberta Benignija (poznatog po brojnim komedijama poput Pinocchia i Tigra i snijega, te kao čestoga glumca redatelja Jima Jarmuscha). Ljupka je to i tužna priča o sudbini talijanske židovske obitelji koja, nakon što završi u logoru, ne izgubi nadu u slobodu i prestanak rata…

Tridesetih godina u Toskani vlasnik male knjižare Guido (R. Benigni) provodi lijepi život zaljubiv&scaron;i se u Doru (N. Braschi), učiteljicu iz susjednog mjesta koja je zaručena za jednoga mladića. No Guido je uporan i Dora, očarana njegovom duhovito&scaron;ću i toplinom, raskida zaruke i polazi za Guida. Uskoro, oni se vjenčaju, dobiju sina i žive sretno do njemačke okupacije Italije. Kako je Guido židovskog podrijetla, nacisti odvode njegovu obitelj u logor. Svjestan predstojećih strahota i činjenice da su &scaron;anse gotovo nikakve da živi izađu iz ovoga prostora, Guido odluči sinu (G. Orefice) cijeli ovaj događaj prikazati kao igru u kojoj onaj, koji najdulje izdrži, dobije tenk kao nagradu…</p> <p>Redatelj je tu jednostavnu temu razradio na originalan komičarski način koji kombinira chaplinovski lik s talijanskim neorealističkim likovima, postavljajući priču unutar zidova logora, svodeći je na igru dječaka i oca. Film je osvojio tri Oscara, za najbolji strani film, glavnu mu&scaron;ku ulogu i glazbu

0 509

Prošla su gotovo četiri desetljeća otkako je Francis Ford Coppola prvi put ekranizirao roman Marija Puza, a “Kum” još uvijek nije izgubio ništa od svoje epske raskoši, dramske snage i čiste celuloidne čarolije zbog kojih ponosno stoji pri, ako ne i na samom vrhu, općeprihvaćene liste najboljih filmova svih vremena. Iako smo ga imali prilike gledati nebrojeno puta do sada, nema šanse da ćemo promijeniti kanal kada se opet nađe na programu.

Po povratku iz Drugoga svjetskog rata, Michael Corleone (Al Pacino) ima dvije stvari na umu: želi se odmoriti od ratnih strahota i nipošto ne želi ući u obiteljski posao, što, naravno, nije po volji njegovom ocu, mafijaškom donu Vitu Corleoneu (Marlon Brando). Don Vito je dobar i obziran prema onima koji ga poštuju, ali nasilan i nemilosrdan kada se nešto ispriječi blagostanju njegove obitelji. Smatrajući kako se stari kodeksi časti trebaju nastaviti poštovati i slijediti kao najbolje upute uspješnog poslovanja, don Vito se sukobljava s rivalima koji planiraju započeti unosan posao raspačavanja droge. Sukob koji će ta suprotstavljena viđenja mafijaškog posla i odgovornosti izazvati bit će jako krvav, a posebnu cijenu platit će Michael, odnosno njegovi snovi i želje. Nakon što don Vito preživi pokušaj atentata, Michael zna kako više ne smije stajati po strani.

Po mišljenjima mnogih filmskih kritičara najbolji film svih vremena, nagrađivani “Kum” (Zlatni globus, BAFTA, i Oscar – za najbolji film, scenarij i glavnog glumca M. Branda) prvi je dio izvrsne Coppoline trilogije i film koji se ne bi smio propustiti. Odanost obitelji, potreba za poštovanjem, korupcija koju sa sobom donosi moć, nestajanje starog i tradicionalnog – samo su neke postavke Coppolina filma. Unatoč mnoštvu komplementarnih tema koje dotiče, svaka temelju filma dodaje kvalitativnu rezonancu, tvoreći niz mini-klimaksa do konačnog finala. “Kum” je ujedno i definirao žanr gangsterskog filma, koji se još uvijek prosuđuje po njegovim standardima. Zanimljivo je spomenuti da je M. Brando odbio primiti Oscara zbog diskriminirajućeg odnosa Amerikanaca i Hoollywooda prema Indijancima, te je na dodjelu poslao Indijanku. Kasnije se otkrilo da je Indijanka zapravo glumica Maria Cruz.

RANDOM POSTS

0 39
Pogledajte najlepše kratke frizure za leto 2018. godine - da li biste se vi ovako ošišalii? Foto: Profimedia/Instagram Mnoge žene se trude da smršaju i imaju tamniji ten...

error: Content is protected !!
Inline
Inline