Blog

“Kada mene više ne bude”

  |   Dom i porodica

Ovaj je muškarac davao svome sinu savete koji su trajali celi život

Pronašli smo uistinu dirljivu priču koju je napisao Rafael Zoehler, i sada ju rado delimo s vama:
“Smrt je uvek iznenađenje. Niko je ne očekuje. Čak i najbolesniji pacijenti ne misle da će umreti kroz dan ili dva. Za nedelju dana, možda.

Nikada nismo spremni. Nikada nije pravo vreme za umreti. I kada dođe to vreme, nekako mislimo da nismo još izvršili sve što smo hteli u ovome životu. Kraj uvek dolazi kao iznenađenje, a to su uplakani trenuci za udovice, a dosada za decu koja ne razumeju šta je  pogreb (hvala Bogu).

Nije se ništa razlikovalo ni s mojim ocem. U stvari, njegova je smrt bila potpuno neočekivana. Umro je u  27.-oj. Bio je mlad. Premlad. Rak ne bira svoje žrtve. Umro je kada sam bio mali i ja sam naučio šta je pogreb zbog njega. Imao sam 8 i po godina, dovoljno star da mi tata nedostaje za celi život. Da je pre umro, ne bih imao uspomena. Osećao bih bol. Ali ja ne bih imao oca u mom životu. No ovako sam ga imao.

Imao sam oca koji je bio i strog i zabavan. Neko ko će ispričati vic pre nego što me pokudi. Na taj njegov način, ja se ne bi osećao više tako loše. Neko ko me poljubio u čelo pre nego što sam otišao na spavanje. Navika koju sam ja dalje činio i sa svojom decom. Tata je bio čovek koji me prisiljavao da navijam za isti fudbalski klub za koji je on navijao, a ujedno je znao bolje objašnjavati stvari od moje majke. Otac kao što je bio moj, je neko ko ti nedostaje.

On mi nikada nije rekao da će umreti. Čak ni kad je ležao na bolničkom krevetu s cevčicama po sebi, nije rekao ni reči. Moj otac je napravio planove za sledeću godinu, iako je znao da ga neće više biti tu u narednih mesec dana, ipak je govorio: „Sledeće godine idemo na pecanje, idemo na putovanja, posetićemo mesta koja još nismo. Sledeća godina će biti neverovatna godina“. I tako smo ja i moj tata živeli isti san.

Verujem – zapravo sam siguran – on je mislio da bi mu to trebao doneti sreću. On je bio praznoveran čovek. Razmišljanje o budućnosti je način kojim zadržavamo nadu živom. Gad me nasmejavao do samog kraja. On je znao. Nije mi rekao. Nije me hteo gledati kako plačem.

I odjednom, sledeća je godina završila pre nego je i počela.

Majka me pokupila iz škole i krenuli smo prema bolnici. Doktor je mami rekao vest s takvom obzirnošću, koju doktori valjda izgube tokom godina. Moja majka je zaplakala. I ona je imala komadić nade da do ovoga neće doći. Kao što sam već rekao, svako ima. Osetio sam udarac. Šta to znači? Nije li to neka česta bolest, koju doktori izleče samo injekcijom? Mrzio sam te, tata. Osećao sam se izdanim. Vrištao sam od besa u bolnici, sve dok sam shvatio da moj otac nije bio u blizini da me kazni. Plakao sam.

Zatim se moj otac ponovno pokazao pravim ocem. S kutijom za cipele ispod ruke, medicinska sestra mi je prišla da me uteši. Kutija je bila puna zatvorenih kuverti, adresirana na pravu adresu. Nisam mogao tada shvatiti tačno šta se događa. Sestra mi je pružila jedno pismo. Jedino koje nije bilo u kutiji.

“Tvoj me otac zamolio da ti dam ovo pismo. Celu je nedelju pisao ova pisma I želi da ih pročitaš. Budi snažan”, rekla je i samo me zagrlila.

Na koverti je pisalo ”Kada mene više ne bude” – otvorio sam ga.

Sine, ja ću tada već biti mrtav. Oprosti mi, znao sam da ću umreti.

Nisam ti želo reći šta će se dogoditi, nisam te hteo gledati kako plačeš. I čini se da sam i uspeo u tome. Ja nekako smatram da čovek koji zna da će umreti, ima pravo biti malo sebičan.

No, kako možeš videti, još je meni puno toga ostalo za naučiti te. Između ostalog, nemaš ti pojma ni o čemu. Zato sam ti i napisao ova pisma. Ali ne smeš ih otvarati dok ne dođe pravi trenutak. Može? To nek bude naš dogovor.

Volim te. Čuvaj mamu, brini o njoj. Sada si ti muškarac u kući.

S ljubavlju, tata

Naterao me da prestanem plakati zbog svog lošeg rukopisa. Njegovo ružno pisanje, koje sam jedva razumeo, umirilo me. Nasmejalo me. Takav je bio moj otac. Vic pre kazne.

Ta kutija s pismima, postala mi je najvažnija stvar u životu. Rekao sam mami da ne dira ni da otvara pisma. Ta su pisma moja i niko ih drugi ne sme pročitati. Znao sam da su sva ta pisma po životnim situacijama, pisana svim srcem. Ali, trebalo je poduže da se te situacije i dogode. A ja sam s vremenom zaboravio na njih.

Sedam godina kasnije, nakon što smo se mama i ja preselili u novi stan, nisam se mogao setiti gde sam stavio kutiju. A kada se nečega ne možemo setiti, najčešće se kaže da nam do toga zapravo nije ni stalo. Ako se nešto izgubi u pamćenju, to ne znači da si to i izgubio.

I tako se I dogodilo. Moje pubertetske godine i mamin novi dečko, pokrenuli su nešto što je moj otac iščekivao dugo vremena. Moja majka je imala nekoliko frajera, a ja sam ju potpuno razumeo. Nikad se nije ponovno udavala. Ne znam zašto, ali volim verovati da je moj otac bio ljubav njenog života. Ovaj trenutni dečko je, međutim, bio bezvredan. Smatrao sam da se moja mama sama podcenjuje zato što je s njim u vezi. Nije imao poštovanja prema njoj. Zaslužila je puno boljeg muškarca od čoveka kojeg je upoznala u baru.

Još se sećam šamara kojeg mi je opalila, nakon što sam izgovorio reč “u baru” . Priznajem, zaslužio sam. Naučio sam to kroz odrastanje. Dok je moja koža na licu i dalje gorela od šamara, upravo sam se tada setio gde se nalazi kutija s tatinim pismima. Setio sam se i jednog određenog pisma na kojemu je pisalo:”Kada budeš imao najgoru svađu ikad s mamom”

Pretražio sam celu sobu, što mi je dalo još jedan šamar i konačno sam je pronašao. Našao sam kutiju u kovčegu koji je ležao na vrhu ormara. Pogledao sam šta piše, i shvatio da sam zaboravio otvoriti „Kada se prvi puta poljubiš“. Mrzio sam sebe što ću to učiniti, ali sam odlučio da će to biti sledeće pismo kojeg ću otvoriti.”Kada izgubiš nevinost“, bilo je ispod, za njega sam se ponadao da ću ga ubrzo otvoriti i tada sam ugledao ovog kojeg sam tražio.

“Sada joj se izvini”.

Ne znam zašto ste se posvađali i ne znam ko je u pravu. Ali poznajem tvoju majku. Dakle, ponizno izvinjenje je najbolji način da preko svađe pređete. Ali ja govorim da klekneš pred nju i ispričaš joj se.

Sine ona je tvoja majka. Ona te voli više od svega na ovome svetu. Znaš li da te rodila prirodnim putem, jer joj je neko rekao da će takav porod biti najbolji za tebe? Jesi li ikada vidio ženu koja rađa? Treba li ti veći dokaz ljubavi od toga?

Izvini joj se. Ona će ti oprostiti.

Moj otac nije bio neki opaki pisac, radio je kao bankarski službenik. No, njegove reči su imale veliki uticaj na mene. Bile su reči koje nose više mudrosti od svih mojih 15 godina u to vreme. (Iako to nije bilo jako teško postići.).

Potrčao sam u maminu sobu, otvorio vrata. Plakao sam kada se ona okrenula prema meni I pogledala me u oči. I ona je plakala, ne sećam se šta je tada rekla, verovatno nešto u stilu šta želiš?. Ali ono čega se sećam je, da sam joj prilazio s tatinim pismom u ruci. Zagrlio sam ju, tada sam joj pokazao pismo i nekoliko smo minuta stajali u tišini.

Pismo mog oca za nekoliko je trenutaka nasmejalo mamu. Pomirili smo se razgovarali malo o njemu. Pričala mi je o nekim njegovim ekscentričnim navikama, da je jeo salamu s jagodama. Nekako, sam se osećao kao da je tata sedio tik do nas. Ja, moja majka i deo mog oca, deo kojeg je ostavio za nas, na komadu papira. Bio je to dobar osećaj.

Nije dugo prošlo i pročitao sam :”Kada izgubiš nevinost”,

Čestitam sine.

Ne brini, bude bolje s vremenom. Uvek je sr… prvi put. Moj se prvi put dogodio s jednom ne baš lepom ženom…koja je bila prostitutka.

Moj najveći strah je da ćeš pitati svoju majku šta je to nevinost, nakon što pročitaš ovo pismo.

Moj me otac pratio celi moj život. Bio je uz mene iako mi nije bio blizu. Njegove su reči učinile ono što niko drugi nije mogao: dale su mi snagu da prevladam bezbroj izazovnih trenutaka u životu. On će uvek pronaći način da mi namami osmeh na lice, onda kada stvari gledam mrko ili da mi razbistri um tokom tih besnih trenutaka.

“Kada se oženiš”, to me pismo jako rastužilo. Ali ne toliko kao pismo “Kada postaneš otac”.

Sada ćeš shvatiti št je istinska ljubav, sine. Shvatićeš koliko voliš svoju odabranicu srca, ali pravu ćeš ljubav osetiti kada primiš to malo čudo u ruke. Ne znam hoće li biti dečak ili devojčica. Ja sam samo leš, nisam baba vračara.

Najteže pismo koje sam pročitao od oca, bilo je I najkraće od svih. Dok je pisao tih 6 reči, verujem da mu je bilo teško isto kao što je bilo i meni u tim trenutcima. Bila je uz mene dugo, ali je došao i taj trenutak kada sam morao otvoriti “Kada tvoje majke više ne bude”:

Ona je sada moja.

Oduvek sam se držao dogovora kojeg sam sklopio s očevim pismima. Nikada nisam otvorio pismo pre reda.

Uvek sam čekao da dođe pravi trenutak za sledeće pismo. Sledeća je lekcija neverovatna, kako me mogao mlad čovek od 27 godina naučiti nešto tako snažno, čoveka poput mene koj sada imam 85.

Sada kada ja ležim u bolničkom krevetu, s cevčicama u nosu, i borim se s prokletim rakom, otvaram poslednje pismo kojeg nisam otvorio, a naslov se jedva vidi, no čitam: „Kada dođe tvoje vreme za odlazak“.

Nisam ga želeo otvoriti. Bojao sam se. Ne želim verovati da se bliži moje vreme kraja. To je stvar nade, znaš.

Duboko sam udahnuo i otvorio sam pismo.

Zdravo sine. Nadam si da si star čovek sada.

Znaš, ovo pismo je bilo najlakše za napisati i bilo je prvo kojeg sam napisao. To je bilo pismo koje me oslobodilo od boli da ću te izgubiti. Mislim da ti um postaje jasniji kada si tako blizu kraja. Lakše je govoriti o tome.
U mojim poslednjim danima, ovde, razmišljao sam o životu kakav sam imao. Imao sam kratak život, ali vrlo sretan. Bio sam tvoj otac i muž tvoje majke. Šta bih još mogao tražiti? To mi je dalo mir. Sada ti učini isto.
Moj savet tebi: ne moraš se bojati.

Izvor: zenskikutak