Blog

DECA I DISCIPLINA MOGU ZAJEDNO

  |   Dom i porodica

Kako vaspitati decu je večito pitanje svakog roditelja uz koje obično idu i razmišljanja „da li koristim pravi metod?“, „da li sam previše strog?“, „da ne očekujem previše?“ i sl. Najbolji oblik discipline je onaj koji dolazi iz nas, koji je zasnovan na razvijenom osećaju za pravedno i ispravno, i na našim sopstvenim ciljevima. Disciplina je veština koja se uči tokom odrastanja kroz suočavanje sa sve većim izazovima.

Šta je disciplina?

U većini slučajeva, kada se izgovori ova reč ona u sebi nosi prizvuk nečeg strogog i “opasnog”, i asocira na zabranu ili kaznu. Međutim, disciplinovanje nije isto što i kažnjavanje. Disciplina, reč koja u svom korenu ima značenje učiti ili podučavati označava proces učenja dece prihvatljivom ponašanju unutar određanih granica. Ona uključuje postavljanje jasnih pravila deci kao i realnih očekivanja od njih, uz doslednost od strane odraslih u nastojanju da ih se pridržavaju. Za razliku od kazne koja je sasvim mali deo discipline i koja osobu tretira kao krivca suočavajući ga sa prošlošću, disciplina tretira pogrešno ponašanje i suočava se sa sadašnjošću i budućnošću.


Zašto je važno biti disciplinovan?

Disciplina je oblik vežbe za život koja, kada se jednom iskusi i praktikuje, razvija sposobnost pojedinca da kontroliše svoje postupke. Ona nam omogućava da se posvetimo nekom zadatku i da budemo istrajni u ostvarenju sopstvenih ciljeva. Disciplina nas uči kako da poštujemo pravila koja su neizostavni deo života u zajednici. Kod dece je cilj postepeno postići samodisciplinu koja će im biti vodič kroz svet.

 

Očekivanja i mogućnosti

Razmislimo o tome koliko puta dnevno deci kažu da ne rade nešto dobro: nisi dobro pospremio sobu, nisi se dobro obukla, ne gledaš kuda ideš, prestani da galamiš i sl. Ponekad su očekivanja odraslih mnogo veća od razvojnih mogućnosti dece. Naime, deca mlađa od pet godina ponašaju se tako da steknu odobravanje svojih postupaka od strane odraslih osoba bitnih u njihovom životu ili da izbegnu posledice neprimerenog ponašanja. Dobro i loše za njih su apstraktni pojmovi čije razumevanje zahteva vreme i iskustvo.

 

  • Deca različitog uzrasta imaju različite potrebe i različito se ponašaju pred izazovima svakodnevnog života.
  • Sa godinu dana deca tek počinju da uče pa se ne mogu uvek ponašati onako kako bi odrasli hteli, ona još uvek ne mogu razumeti i slediti pravila.
  • Sa dve godine deca počinju da poštuju jednostavna pravila, ali nisu u stanju da ih se dosledno pridržavaju.
  • Trogodišnjaci razumeju i usvajaju nešto više pravila, ali doslednost u pridržavanju im nije jača strana. Uobičajeno je da se odazovu na poziv, da mogu da sačekaju svoj red, da se pridržavaju nekih pravila kako bi izbegli opasnost i da ponekad žele da udovolje odraslima.
  • Četvorogodišnjaci još uvek imaju ograničenu samokontrolu, ali mogu slediti neka pravila, udovoljavati zahtevima odraslih, odnositi se pažljivo prema igračkama i sl.

 

Sasvim je prirodno da se mala deca ponekad ružno ponašaju jer su ona tek u procesu učenja. Njima je neophodna briga i zaštita odraslih jer nisu u stanju da predvide posledice svog ponašanja, niti da se dosledno pridržavaju nametnutih pravila.

 

Veliki broj “disciplinskih prekršaja” male dece može se sprečiti tako što će se prostor u kojem  ona borave, bilo da se radi o porodici ili kolektivu, učiniti bezbednim i što će se slediti dnevne rutine vezane za jelo, spavanje, obaveze ili igranje. Rutine deci obezbeđuju ugodnu sigurnost u kojoj znaju šta i kada da očekuju.

 

A kada dete poraste?

Dobro je da odrasli razgovaraju sa decom i da im ispričaju koja pravila su morali i sami da poštuju kada su bili istih godina, zašto je to bilo vredno i šta se dešavalo kada se pravila nisu poštovala.

Sa uzrastom stvari se menjaju. Deca bivaju u stanju da razumeju smisao i potrebu postavljanja i pridržavanja određenih pravila, premda im se nekada čini da odrasli preteruju ili da izmišljaju čudna pravila. U redu, ako je tako, dobro je da odrasli razgovaraju sa decom, da im ispričaju koja pravila su morali i sami da poštuju kada su bili istih godina, zašto je to bilo vredno i šta se dešavalo kada se pravila nisu poštovala. Takođe, zajedno sa decom može se napraviti lista nepoželjnih oblika ponašanja u kući (vrtiću, školi) kao što su galama, udaranje, ostavljanje stvari u neredu itd., a zatim definisati odgovarajuće reakcije, posledice ako se neko od tih ponašanja javi. Tako pravila postaju zajednička (deca učestvuju u njihovom formiranju), ali i odgovornost za ono što će se preduzeti ako se ona prekrše.

 

Da li nekad pomislite da od deteta možda očekujete previše?

izvor:najboljamamanasvetu.com