Blog

5 pogrešnih “moram” uverenja koja nam otežavaju roditeljstvo

  |   Dom i porodica

Moram. Mi se kao roditelji ponašamo na određeni način zbog obrazaca koje smo usvojili od svojih roditelja. Ponašamo se tako i usled informacija i saveta koje dobijemo u knjigama, na internetu, od drugih ljudi ili stručnjaka. Pa opet, ima puno situacija u kojima se ponašamo totalno suprotno od naših roditelja ili tih saveta koje smo negde drugde čuli. Ili, ako na primer imamo brata ili sestru, vrlo je verovatno da ćemo primenjivati potpuno drugačije vaspitne stilove od njih, a odrasli smo kod istih roditelja.

Zašto je to tako?

Razlog je jednostavan:

Sve informacije o roditeljstvu koje dobijamo, mi selektivno biramo u odnosu na sopstvena uverenja koja već imamo ili koja kasnije formiramo na osnovu tih podataka koje smo dobili.
A uverenja se razlikuju od čoveka do čoveka. Ona su ta koja utiču na naše ponašanje i osećanja. Nekada su konkretno definisana u okviru rečenica koje izgovaramo, dok se često nalaze i u našem nesvesnom, pa do njih možemo doći samo na osnovu dublje analize.

Kada je u pitanju vaspitanje dece, postoji mnoštvo nefunkcionalnih uverenja koja znaju da nas koče u našem rastu kao roditelja. Izdvojiću takvih pet ključnih uverenja i ponudićemo njihovu zdravu, funkcionalnu alternativu. Svih pet sam definisala sa jednim MORAM, koja je jedna od ključnih reči koje “krase” naša pogrešna uverenja. Nekad je to “moram” sakriveno iza “treba, ne smem, nikako, nikad, užasno/strašno” i nekad nam nije odmah očigledno, ali ako pročitate ovaj tekst do kraja, sigurna sam da ćete se pronaći barem u jednom od njih. I to je ok. Očekivano je.

1. Moram uvek znati šta da radim.

Od prvog dana mi smo odgovorni za rast i razvoj našeg deteta. Mi smo ti koji ga uče o životu i vode kroz njega. Međutim, koliko samo iznenadnih događaja postoje čak i na dnevnoj bazi koji nas zateknu nespremne i u kojima se zapitamo: Šta sad? ili Da li je trebalo ovako da reagujem?

Kako to prevazići?

Ponavljanjem rečenica:

Ne moram uvek znati šta da radim kada moje dete ima problem.

Ok je da nekad nemam odgovore na sva pitanja i probleme moje dece.

2. Moram uvek biti u pravu.

Javlja se često kod roditelja koji su perfekcionisti. I kod onih koje čujete da kažu: To je tako zato što ja to kažem! A ja sam roditelj, pa to automatski znači da sam u pravu. (Hm, pa ne baš!) Ovo uverenje se često nastavlja u to da ako pogrešimo, mislimo da mi nismo dobri kao roditelji. Dakle, sebe kao roditelja lako diskreditujemo ako negde pogrešimo.

A u životu punom iznenađenja, koliko je realno očekivati da nikad ne pogrešimo?
Kako to prevazići?

Ponavljanjem rečenica:

Imam pravo na grešku.

Nisam loš roditelj ako nekad pogrešim.

3. Moram uvek biti dobro raspoložen/a.

Mi roditelji često mislimo da moramo uvek imati osmeh na licu kako bi detetu ovaj svet učinili lepšim za življenje. A to je baš pogrešno. Svet u kom odrasta je pun kojekakvih izazova, i upravo je u tome čar jer:

Živ čovek je onaj koji oseća pregršt različitih emocija.
Upravo smo mi ti od kojih deca uče o različitim osećanjima, i zato bismo sebi trebalo da dopustimo i da budemo ljuti, i tužni, i povređeni.

Kako to prevazići?

Ponavljanjem rečenica:

I ja imam pravo na neprijatna osećanja i raspoloženja.

Nisam robot, već živa osoba puna različitih osećanja.

4. Moram svaki trenutak posvetiti deci.

To je ono kada verujemo da se ceo prethodni život zauvek ugasi u danu kada dobijemo dete. U suštini je to istina u prvim mesecima, ali kako vreme prolazi bitno je da ponovo probudimo i ostale svoje uloge (ulogu žene/muža, prijatelja, sestre, itd.) jer ćemo u suprotnom zglajznuti. I bićemo nesrećni, jako nesrećni.

Mi smo roditelji PRE SVEGA, ali ne samo roditelji, već i svašta nešto drugo.

Kako to prevazići?

Ponavljanjem rečenica:

I ja imam pravo na svojih “5 minuta”.

U redu je da mi u toku dana ponekad bude neka druga moja uloga na prvom mestu.

5. Moram uvek biti tu da detetu pokažem ono što mu treba.

To je kod onih roditelja koji sve vole da rade umesto svoje dece. Misle da će oni to bolje, oni to lakše, ili prosto zato što ne bi da se njihova deca zamaraju i muče. To nije dobro ni za jedne ni za druge. Roditelj tako lako sagori, a dete bude nesamostalno i nesigurno.

Kako to prevazići?

Ponavaljanjem rečenica:

Neću dete držati pod “staklenim zvoncetom”.

U redu je (i korisno) da dete ponekad pustim da uči na svojim greškama.

little newborn baby sleeping in the nest

Na sve predložene funkcionalne rečenice možete gledati kao na afirmacije. Pronađite one koje mislite da su vam najpotrebnije i ponavljajte ih sebi svaki dan. Ubrzo ćete osetiti boljitak, sigurna sam!

Izvor:pasarella.rs