Blog

Kako doći do informacija o školi kroz razgovor sa decom?

  |   Dom i porodica

Često osećamo da nam deca uopšte ne žele govoriti o tome kako su provela dan. Neretko pričaju o nevažnim stvarima i nikada ne ulaze u suštinu događaja. Razgovor je ključ.

Na pitanje: “Šta ste danas radili u školi?”, mnoga deca odgovaraju: “Ništa.” Kako bismo započeli razgovor, potrebna su različita pitanja i načini. Ako izaberemo pravi način, suočićemo se s bujicom reči, dugačkim i artikulisanim pripovedanjem koje je potrebno za uspostavljanje odnosa zasnovanog na poverenju i za upoznavanje s poteškoćama i problemima iz školskog života dece, što nam omogućava da se pravovremeno uključimo.
To ćemo postići na sledeće načine:

Obratimo pažnju na sopstvena pitanja

Prvenstveno, preispitajte sopstvenu savest. Koliko puta postavljamo pitanja više iz navike nego zbog stvarnog interesovanja? Nije da nas ne zanima kako su deca provela dan, često nam se bezbroj drugih stvari mota po glavi pa sve radimo automatski, uključujući i pitanja postavljena deci o tome šta se danas dogodilo u školi. Deca primećuju osećanja značajno više nego odrasli. Ukoliko u postavljenom pitanju ne osete dovoljno pažnje, njihov odgovor će takođe biti neodređen. Preporučuje se zato da se razgovor o danu provedenom u školi odloži i popričati s detetom tek kada rešimo sve važne obaveze jer tako ćemo mu se moći zaista posvetiti, ono će osetiti našu spremnost i biće otvorenije za razgovor.

Izdvojimo potrebno vreme

Uvek negde žurimo zaokupljeni brojnim obavezama i mislima, čini se kao da nikada nemamo dovoljno vremena. Kako bismo razmenili dve-tri reči s detetom, potreban je trenutak smirenosti i spremnosti. Ako sebi ne možete dopustiti da zajedno sednete na kauč, na primer pola sata, možda se možete posvetiti detetu dok pripremate večeru. Pozovite ga neka sedne u kuhinju, a poslovi poput pranja povrća za salatu ili čekanje da voda proključa sigurno ne zahtevaju veliko zalaganje i dopuštaju da usmerimo pažnju na detetovo izlaganje.

Započnimo razgovor, ali nemojmo ispitivati

“Šta ste danas radili u školi?”, pitanje je koje ostavlja utisak ispitivanja. Detetu se verovatno baš neće svideti. Ako sami pokušate ispričati kako ste proveli dan, ono će nam sigurno odgovoriti tako što će pričati o svom danu u školi. Cilj razgovora nije prikupljati informacije. Poenta je kako dete provodi vreme kad nije u kruporodice, kao da ga želimo kontrolisati, već razmenjivati dnevne doživljaje.

Pokažimo razumevanje

I naši odgovori na detetovo pričanje imaju određenu težinu. Često smo skloni potceniti njegova iskustva, kao da se radi o detinjarijama koje baš i nisu važne. Međutim, dete ne misli tako. Ako nam ono zanosno govori o tome kako mu je na primer dok je učiteljica diktirala, hemijska olovka prestala da piše, zbog čega mu je bilo jako neprijatno, nije primereno odgovoriti: “I onda?! Mogao si pozajmiti hemijsku od prijatelja.” Pokažemo li razumevanje za ono što se dogodilo (ili se moglo dogoditi), osećaće da zaista može računati na nas.

Uspostavimo zajedništvo

Kada je u pitanju razumevanje, zajedništvo i poverenje, još se veći rezultat postiže ukoliko i mi pokažemo svoje nedostatke. Ili ukoliko priznamo da smo se i sami našli u neugodnim situacijama. I meni se to dogodilo, dovoljno je “magična” rečenica kako bi se uspostavilo zajedništvo. Podrazumeva se, nećemo grešiti namerno, ali ni kriti svoje greške pred dečjim očima. Pričati o svom danu znači otkriti i neku grešku ili neugodnost koja nas je snašla, a zbog koje ćemo se zajedno nasmejati. Osim što ćemo uveriti dete kako ono nije jedino koje greši pa mu ukazati da se ne radi o nepopravljivim situacijama, u njegovim očima bićemo i stvarni uzori koje će biti moguće dostići.

Izvor:pasarella.rs